Milivoje je svoj nadimak "Mijaga" dobio tokom svog dugogodišnjeg boravka u Italiji
Jedan od najopasnijih kriminalaca iz vremena mračnih devedesetih, od čijeg imena se i dalje mnogima trese vilica od straha, bio je Milivoje Despotović Mijaga, poznatiji kao prvi čovek užičkog podzemlja.
Njegov život za mnoge je i dalje misterija, a o njemu se ne može pronaći mnogo informacija na internetu, dok su njegove fotografije prava retkost.
Popularna fejsbuk stranica "Legende devedesetih" pre nekoliko godina su objavile životnu priču o ovom žestokom momku, a mi vam prenosimo to u celosti:
Milivoje je svoj nadimak "Mijaga" dobio tokom svog dugogodišnjeg boravka u Italiji. Uglavnom je radio u Milanu, a preko njega su se i ostali Užičani sa one strane zakona dokopali Evrope i na taj način stekli ogroman novac.
U Srbiji se Mijaga družio sa ostalim važnim imenima podzemlja drugih gradova, kao što su Mikica Velimirović iz Čačka i čuveni Bojan Petrović. Pored njih, Mijaga se družio sa vođom Zvezdarskog klana Sredojem Šljukićem Šljukom, ali i sa Voždovčanima.
Mijaga je postao simbol moći i straha u Užicu, ali i u okolini. Međutim u tom gradu je ubrzo stasala jedna nova generacija koja je rešila da se suprostavi svemoćnom Mijagi.
Dvojica su se odvažila da to urade javno
Prvi, Dejan Nenadić iz Užica, uradio je to iz lične osvete, ali nije uspeo u nameri. U oktobru 1995. pucao je u Mijagu na terasi picerije "Desetka", ali ga je samo ranio u šaku. U pucnjavi je ranio Gorana Pavlovića koji je sedeo za istim stolom i slučajne prolaznike Igora Simeunovića (svog rođaka) i Branka Drobnjakovića. Nenadić je osuđen na 4 godine zatvora.
Drugi momak je bio Stevan Raković, koji je u svojoj nameri uspeo 1998. godine. Osim sitnih krađa, nije imao nikakvo ozbiljnije delo u kriminalnoj biografiji. U poslednje vreme boravio je u Italiji, a svoj dosije otvorio je i zatvorio takoreći u istom danu. Da li je njegov motiv lična osveta, ili organizovan plan, ili je jednostavno hteo da bude "onaj koji je ubio Mijagu", ne zna se.
U noći između petka i subote, oko 3,30 časova, u uzičkoj diskoteci "Bi-bap", prvog među uzičkim žestokim momcima Milivoja Despotovića Mijagu (42) ubio je dvadesettrogodišnji Stevan Raković Koreja iz Užica.
Tom prilikom, Raković je teško ranio Despotovićevog sestrića Gorana Sinđića Sinđu (32) i Vericu Tomašević (20). Sinđa je kasnije preminuo u bolnici. Nejasne su okolnosti pod kojima je zatim ubijen i Stevan Raković, a njegovi motivi da puca u Despotovića su potpuna nepoznanica.
Te noći je, oko 3 sata posle ponoći, Mijaga sa svojim društvom došao u diskoteku koja je, kao i obično, bila puna mladih Uzičana. Seli su na galeriju, a oko pola sata kasnije tu se popeo i Stevan Raković. Ispalio je sedam hitaca iz svog pištolja, pet u Milivoja Despotovića, a po jedan u Gorana Sinđića i Vericu Tomašević. Svih pet hitaca pogodilo je Despotovića, i to: u vrat, u levu ruku, tri u grudi (jedan pravo u srce). Goran Sinđić je zadobio prostrelnu ranu grudnog koša, a Verica Tomašević je pogođena u nadlakticu leve ruke.
Među gostima je nastala panika. Izjave brojnih svedoka nisu mogle da daju odgovor ko je i kada ubio Stevana Rakovića, čije je telo, sa smrskanim licem, nađeno kod izlaza diskoteke. Policija je sumnjičila tri čoveka za ubistvo Rakovića, a to su bili: Milija Lukić Stric (50), Vasilije Brković Vaske (27) i Slobodan Marković (28). Na optuženičku klupu je seo tada samo Lukić dok su druga dvojica bila u bekstvu.
Njih je sud teretio da su u noći između 3. i 4. aprila '98. godine na vratima diskoteke „Bi-bap" u Užicu sustigli Rakovića, oborili ga na pod i onda gazili i šutirali, nanevši mu smrtonosne povrede. Nekoliko minuta pre toga Raković je na galeriji diskoteke, sa sedam hitaca, ubio Despotovića, smrtno ranio Sinđića i lakše povredio još jednu devojku.
Raković je potom pokušao da pobegne, ali je u diskoteci u kojoj je bilo oko 300 Užičana nastala panika jer su svi pokušavali da pobegnu kroz uzana vrata koja su ubrzo zagušena, pa je Raković ostao unutra i brzo je sustignut. Njegovo telo nađeno je u lokvi krvi.
Lukić je pred sudijom poricao bilo kakvu vezu s ubistvom Rakovića. Lukić je ispričao da je u vreme obračuna bio pod dejstvom alkohola, da je spavao i da je s Rakovićem došao u kontakt jedino u bolnici gde je ovaj prenet. Lukić je rekao da je u besu prodrmusao Rakovića, nogom udario u krevet i da su tada na njegovim rukama i obući ostali tragovi njegove krvi.
Saslušan je i Vladan Raković, otac ubijenog Stevana Rakovića. Ispričao je da je između njegovih sinova i Despotovićevog društva i ranije bilo nesuglasica i da je na njegovog sina Stevana još u Italiji nožem nasrnuo Slobodan Marković, a da je njegov mlađi sin dobio batine u diskoteci „Bi-bap" u Užicu. Saslušani svedoci su uglavnom ispričali da ništa nisu videli i da su, kada je počela pucnjava, u strahu sagli glave i našli se na podu.
Mijaga je važio za "instituciju" u svom gradu, kome su se obraćali mnogi za pravdu i zaštitu kada zataje legalni načini. Ipak, tako je pored simpatija, stekao i mnogo neprijatelja. Njegovo ime se izgovaralo sa strahopoštovanjem i za njega su znali svi, čak i oni koji ga nikada nisu videli.
Nakon što je umro, neki su počeli da podsmešljivo pričaju o njegovom plavom čuperku a la Halid Muslimović, a dok je bio živ, svi su ćutali i stajali mirno jer je bio strah i trepet u tom kraju.
Jedan od najopasnijih kriminalaca iz vremena mračnih devedesetih, od čijeg imena se i dalje mnogima trese vilica od straha, bio je Milivoje Despotović Mijaga, poznatiji kao prvi čovek užičkog podzemlja.
Njegov život za mnoge je i dalje misterija, a o njemu se ne može pronaći mnogo informacija na internetu, dok su njegove fotografije prava retkost.
Popularna fejsbuk stranica "Legende devedesetih" pre nekoliko godina su objavile životnu priču o ovom žestokom momku, a mi vam prenosimo to u celosti:
Milivoje je svoj nadimak "Mijaga" dobio tokom svog dugogodišnjeg boravka u Italiji. Uglavnom je radio u Milanu, a preko njega su se i ostali Užičani sa one strane zakona dokopali Evrope i na taj način stekli ogroman novac.
U Srbiji se Mijaga družio sa ostalim važnim imenima podzemlja drugih gradova, kao što su Mikica Velimirović iz Čačka i čuveni Bojan Petrović. Pored njih, Mijaga se družio sa vođom Zvezdarskog klana Sredojem Šljukićem Šljukom, ali i sa Voždovčanima.
Mijaga je postao simbol moći i straha u Užicu, ali i u okolini. Međutim u tom gradu je ubrzo stasala jedna nova generacija koja je rešila da se suprostavi svemoćnom Mijagi.
Dvojica su se odvažila da to urade javno
Prvi, Dejan Nenadić iz Užica, uradio je to iz lične osvete, ali nije uspeo u nameri. U oktobru 1995. pucao je u Mijagu na terasi picerije "Desetka", ali ga je samo ranio u šaku. U pucnjavi je ranio Gorana Pavlovića koji je sedeo za istim stolom i slučajne prolaznike Igora Simeunovića (svog rođaka) i Branka Drobnjakovića. Nenadić je osuđen na 4 godine zatvora.
Drugi momak je bio Stevan Raković, koji je u svojoj nameri uspeo 1998. godine. Osim sitnih krađa, nije imao nikakvo ozbiljnije delo u kriminalnoj biografiji. U poslednje vreme boravio je u Italiji, a svoj dosije otvorio je i zatvorio takoreći u istom danu. Da li je njegov motiv lična osveta, ili organizovan plan, ili je jednostavno hteo da bude "onaj koji je ubio Mijagu", ne zna se.
U noći između petka i subote, oko 3,30 časova, u uzičkoj diskoteci "Bi-bap", prvog među uzičkim žestokim momcima Milivoja Despotovića Mijagu (42) ubio je dvadesettrogodišnji Stevan Raković Koreja iz Užica.
Tom prilikom, Raković je teško ranio Despotovićevog sestrića Gorana Sinđića Sinđu (32) i Vericu Tomašević (20). Sinđa je kasnije preminuo u bolnici. Nejasne su okolnosti pod kojima je zatim ubijen i Stevan Raković, a njegovi motivi da puca u Despotovića su potpuna nepoznanica.
Te noći je, oko 3 sata posle ponoći, Mijaga sa svojim društvom došao u diskoteku koja je, kao i obično, bila puna mladih Uzičana. Seli su na galeriju, a oko pola sata kasnije tu se popeo i Stevan Raković. Ispalio je sedam hitaca iz svog pištolja, pet u Milivoja Despotovića, a po jedan u Gorana Sinđića i Vericu Tomašević. Svih pet hitaca pogodilo je Despotovića, i to: u vrat, u levu ruku, tri u grudi (jedan pravo u srce). Goran Sinđić je zadobio prostrelnu ranu grudnog koša, a Verica Tomašević je pogođena u nadlakticu leve ruke.
Među gostima je nastala panika. Izjave brojnih svedoka nisu mogle da daju odgovor ko je i kada ubio Stevana Rakovića, čije je telo, sa smrskanim licem, nađeno kod izlaza diskoteke. Policija je sumnjičila tri čoveka za ubistvo Rakovića, a to su bili: Milija Lukić Stric (50), Vasilije Brković Vaske (27) i Slobodan Marković (28). Na optuženičku klupu je seo tada samo Lukić dok su druga dvojica bila u bekstvu.
Njih je sud teretio da su u noći između 3. i 4. aprila '98. godine na vratima diskoteke „Bi-bap" u Užicu sustigli Rakovića, oborili ga na pod i onda gazili i šutirali, nanevši mu smrtonosne povrede. Nekoliko minuta pre toga Raković je na galeriji diskoteke, sa sedam hitaca, ubio Despotovića, smrtno ranio Sinđića i lakše povredio još jednu devojku.
Raković je potom pokušao da pobegne, ali je u diskoteci u kojoj je bilo oko 300 Užičana nastala panika jer su svi pokušavali da pobegnu kroz uzana vrata koja su ubrzo zagušena, pa je Raković ostao unutra i brzo je sustignut. Njegovo telo nađeno je u lokvi krvi, prenosi Espreso.
Lukić je pred sudijom poricao bilo kakvu vezu s ubistvom Rakovića. Lukić je ispričao da je u vreme obračuna bio pod dejstvom alkohola, da je spavao i da je s Rakovićem došao u kontakt jedino u bolnici gde je ovaj prenet. Lukić je rekao da je u besu prodrmusao Rakovića, nogom udario u krevet i da su tada na njegovim rukama i obući ostali tragovi njegove krvi.
Saslušan je i Vladan Raković, otac ubijenog Stevana Rakovića. Ispričao je da je između njegovih sinova i Despotovićevog društva i ranije bilo nesuglasica i da je na njegovog sina Stevana još u Italiji nožem nasrnuo Slobodan Marković, a da je njegov mlađi sin dobio batine u diskoteci „Bi-bap" u Užicu. Saslušani svedoci su uglavnom ispričali da ništa nisu videli i da su, kada je počela pucnjava, u strahu sagli glave i našli se na podu.
Mijaga je važio za "instituciju" u svom gradu, kome su se obraćali mnogi za pravdu i zaštitu kada zataje legalni načini. Ipak, tako je pored simpatija, stekao i mnogo neprijatelja. Njegovo ime se izgovaralo sa strahopoštovanjem i za njega su znali svi, čak i oni koji ga nikada nisu videli.
Nakon što je umro, neki su počeli da podsmešljivo pričaju o njegovom plavom čuperku a la Halid Muslimović, a dok je bio živ, svi su ćutali i stajali mirno jer je bio strah i trepet u tom kraju.
Autor: Snežana Milovanov
