Tragedija u familiji Maksimović, u Lipničkom Šoru kod Loznice, u kojoj su dve "glave porodice", braća Milan (47) i Milisav (49), minule subote umrle jedna za drugom, za manje od sat, prvi u Sloveniji, a drugi iza porodične kuće, okupila je mnoge njihove srodnike, komšije i prijatelje da zajedno tuguju, ali i da im pripreme dostojan ispraćaj do večne kuće.
Od bližnjih ove unesrećene porodice saznali smo juče za još jednu veliku tragediju koja ih je zavila u crno pre ravno 55 godina: baš istog datuma kada je, posle saznanja o smrti brata u Sloveniji, ubrzo izdahnuo i Milisav, poginuli su kod Šapca njihov deda, njegov brat i još jedan meštanin. Vraćali su se sa vašara iz Rume, zapregom, i na pruzi, kod starog Železničkog mosta, kod Šapca, udario ih je voz. Sva trojica su na mestu ostala mrtva.
Posle te, smatraju ovdašnji hroničari, ova tragedija koja se dogodila u nedelju, prva je tako strašna u selu ali i okolini, posle pet i po decenija: da za gotovo tren oka, u smrt zajedno odu braća. Njihovi preci su stradali, u nesreći, a Milan i Milisav su preminuli. Milisav od tuge za bratom, koju nije mogao da podnese, a tako nekako je nagoveštavao u razgovoru sa ujakom kad mu je javio da nema više njihovog Milana.
U Sloveniji je, kako saznajemo, juče obavljena obdukcija Milanovog tela. Očekuje se nalaz, ali i datum kada će njegovi posmrtni ostaci biti dopremljeni u Lipnički Šor. Nesreća je došla baš "kao grom iz vedra neba", pa ljudi bliski porodicama braće Maksimović, iza kojih su ostale dve supruge, majka Milanka i petoro dece, sakupljaju novac za plaćanje pogrebnih usluga u Sloveniji i prevoza do kuće. I, zaista, mnogi su spremni da pomognu.
- Kako ne bismo pomogli, kad su oni pomagali svima, kao dobre komšije, rođaci, prijatelji ili samo poznanici - kaže Zoran M. iz Loznice, tek što je izjavio saučešće i dao prilog.
- Imali su velika, humana srca kao i njihova majka, pokojni otac, stric Kosta, koji je, u Lešnici, za života, kao i njegovi sinovi, sada, sirotinji uvek davao hleb džabe. Milisav, koji je imao pečenjaru, i sam je povremeno radio kod strica i bio veoma omiljen i kao čovek i kao pekar.
Iščekivanje sahrane, koja zavisi od administracije i prevoza Milanovih posmrtnih ostataka iz Slovenije, gde je išao da igra fudbal za ekipu gluvonemih, tugu Maksimovića čini još većom. Dve muške glave, dve "glave porodice" zauvek su otišle. Sa tom činjenocom, još u šoku, ne mogu da se pomire, ne samo njihovi najbliži, već ni komšije, srodnici, prijatelji, poznanici...
ŽIVELI SLOŽNO, POČIVAĆE ZAJEDNO
Sahrana braće Maksimović, izvesno je, biće zajednička. Živeli su lepo i složno. Za primer drugima.
- Bili smo, u svemu, ponosni na njih - kaže ujak preminule braće, Milovan Matić iz Tršića.
- O, Bože, kako je bila milina da se vidi kako se braća lepo slažu, i u dobru i u zlu. Bili su naš ponos. Uvek smo govorili da bismo svakom poželeli da ima sinove kao što ih ima moja sestra Milanka. Nije je mogla crnja sudbina da zadesi. Teško i njoj i nama svima. A, duša je od žene, baš kao što je bio i njihov otac.
Autor:
