Čuveni Ćiro je, u razgovoru koji smo napravili u Zagrebu pre nekoliko dana, po prvi put izneo pojedine detalje iz svoje bogate sportske karijere, a dao je karakterističan osvrt i na najinteresantnije društvene i političke teme.

Kako provodite vreme ovih dana, u vreme koronavirusa, pratite li fudbal?

Drago mi je da mogu da iskoristim ovu privilegiju da pozdravim moje Kosovljane i da im kažem da uprkos ovako velikom vremenskom razdoblju oni su uvek prisutni kod mene. To je uistinu bila jedna avantura, jer moja karijera je trajala jako dugo, ali kad me pitaju za razdoblje koje mi je bilo najlepše, najinteresantnije mi je bilo na Kosovu. Sam početak je bio čudesan jer ja sam sa Grashopersom, čiji sam tada bio trener, osvojio prvenstvo.

Vi ste došli u Prištinu, sad već daleke 1986. godine, iz Švajcarske. Šta je bio motiv za tu odluku?

Ma ja nisam imao Prištinu ni u peti, ali dođoše dvojica, gospoda, ali pravih razbojnika, i kazaše da su dali besu da će me dovesti u Prištinu. Znam šta je to besa, međutim, ja ih nisam odmah shvatio ozbiljno. Njihovo insistiranje i uveravanje da im samo ja mogu pomoći da ne ispadnu iz lige je dovelo neku sumnju u moja razmišljanja. Da bi na kraju pristao i nisam se pokajao.

Ko su bili ti ljudi s kojima ste razgovarali? Jesu li bili iz kluba?

Iz kluba iz kluba. Verovatno iz kluba. Ali i iz Komiteta. Tad je Komitet bio glavni.

Kako Vam sad izgleda taj period? Kažete da je bio najbolji u karijeri?

Nije baš tako, ali u svakom slučaju jedna avantura koje se vrlo rado sećam. Stekao sam jedan broj prijatelja i njihova deca mi se obraćaju danas sa puno ljubavi što znači da sam ostavio traga. Mi treneri zavisimo od okolnosti, jesu li one dobre ili nisu. Tamo su svi bili na nogama i živeli za to da se Priština spasi. Ja sam došao kao neka zvezda, to je bilo posle moje titule u Dinamu 1982. I očekivanja su bila velika da ćemo ih spasiti ispadanja iz lige. E sad možete misliti, 35.000 ljudi je stalno bilo na stadionu i toliko izvan. To je bila jedna fudbalska euforija koja se ne zaboravlja. Mi treneri stalno priželjkujemo jednu takvu atmosferu, klimu. A kakvu su klimu za mene tada stvorili moji prijatelji to je bilo nezapamćeno.

Pričalo se, a i sada još kruže legende, da je pre utakmica u Prištini tada bilo organizovano skupljanje novca u vrećama za igrače i stručni štab. Da li je to tačno?

To je tačno, ali to je bilo mimo mene i ekipe. Ja nisam dozvoljavao da ekipa bude opterećena bilo čim. Oni su samo čekali ono što im je bilo obećano da će dobiti. A ovi su jadnici trebali da skupljaju, ne zaboravimo da je veliki procenat stanovništva sirotinja. Ali niko ne daje tako lako kao sirotinja kad im se radi o dostojanstvu i zadovoljštini. Njima je Priština bila predstavnik u elitnoj ligi i sad treba da ispadne. Tako da je puno bilo razloga da euforija bude nezapamćena.

Koji su Vam igrači ostali najviše u sećanju? Tada su igrali Vokri, Šalja, Batrović…

Svi su oni bili jedinstveni. Nisam dozvolio ni Vokriju da iskače. To je trenerska greška kad nekog favorizuje, jer važan je i onaj koji je takozvano levo krilo. I braća Murići su bili tada…

Neki kažu da su Vas navijači posle utakmica nosili na rukama od stadiona do hotela Grand u Prištini. Jel to zaista bilo tako?

Da, nije preterivanje. Dole pred Grand hotelom su me bacali u vazduh da sam došao do drugog sprata. Tereza Kesovija, koju sam jednom zvao da izvede počasni udarac, bila je na prozoru na drugom spratu, a oni me bace. Kad je videla kako letim, doživela je fras. Ali to je jedna od pojedinosti koje sam doživeo tamo. Na svakom ćošku, u haustoru, na ulici, doživljavao sam izraze ljubavi. Ali mi treneri zavisimo od rezultata, ako ga imaš onda si faca, ako ga nemaš onda se pogrbi i idi.

Koja je to pobeda, utakmica koja vam je ostala u najupečatljivijem sećanju iz vremena u Prištini?

Protiv Vardara. To je bilo vrlo bitno, možda i presudno. Tamo je bio onaj famozni igrač što je pre toga igrao i u Dinamu… Kako se zove.. On je imao izuzetno snažan udarac. Kako se ne mogu setiti? Majku ti božju...

Jel Makedonac? 

Pa da Makedonac, legenda njihova igračka..

Da nije Vasil Ringov?

Ringov! Da… Ja se sećam da sam nešto napravio što nisam nikad. On me gleda na klupi, a ja mu pretim. Imao sam neki kredit kod njega, bio sam mu trener.

Pa jel upalilo?

Jest klinac upalilo. Ništa nije upalilo.

Postoji jedna zanimljiva pojedinost. Vi ste u to vreme nosili beli šal, to je bio Vaš zaštitini znak u to vreme. Nekako istovremeno pojavio se i Ibrahim Rugova sa tim šalom koji je nosio. Jeste li Vi to preuzeli od njega ili on od Vas?

On nije bio u to vreme. Bio je Azem Vlasi faca. Ne znam da li je on bio. Ja sam sve činio da izbegnem neki politički konflikt. Ali postoji jedan kuriozitet. Da je mene Stambolić, s kojim sam se ja družio, kojeg je Milošević likvidirao navodno, pozvao i rekao: “Idi Ćiro u Prištinu i učini sve da ih spaseš. Da nama bude malo lakše”. A ja sam imao stalne čuvare što mi je Priština osigurala da me ne bi Srbi ili nešto… A vidiš on sa ove strane moli mene da im pomognem, jer je bio mudar političar, da naprave malo oduška tu…

Znači na neki način bilo je i rizično?

Naravno. Gde god dođem ja rizično je…

Iz tog vremena ostale su i priče o nameštanjima utakmica. Jel bilo toga?

Ne ne.. Sine moj, ja sam tako alergičan na tu nepravdu sportsku da to nikad nisam dozvolio, da se neka neregularnost desi. To je meni apsolutno strano i ponosan sam sad u penziji. Da se ne plašim da će mi neko reći, ti si ono.. Ne.. Nikad nije bilo nameštaljki gde god sam ja bio trener.

Imate li danas kontakt sa nekim od igrača iz vremena u Prištini?

Nemam.. Ali često sretnem nekoga iz Prištine, mladiće koji se tada nisu bili ni rodili, pa se onda slikamo i tako. Dobijam stalno potvrdu da sam na Kosovu još prisutan.

Jeste li bili u međuvremenu u Prištini?

Nisam, iako da budem iskren, imam veliku želju da dođem anonimno i malo evociram uspomene kojih se rado sećam.

Kako vam danas izgleda tadašnji fudbal, nivo na kom se tada igralo, u odnosu na ovaj današnji koji gledamo?

To je vrlo teško porediti, ali razlika je evidentna u obimu trke, u tim relacijama sprinterskim. Sve je žustrije, brže i zahtevnije u odnosu na ono vreme. Vrlo često me pitaju da li je bolji ovaj ili.. To ne možeš tako. I tada je bilo velikih igrača za onu epohu. Znam da bi retki od njih mogli da egzistiraju u današnjem fudbalu. To je savršeno jasno.

Da li bi današnja liga bivših jugoslovenskih klubova bila kvalitetnija od nekadašnje ili je ona bivša bila jača?

Pa to su dva razdoblja sasvim drugačija. Ja sam osvojio jugoslovensko prvenstvo. Ove moje kolege kažu da su bile toliko puta prvi… Ali u Hrvatskoj. A u Jugoslaviji si imao Partizan, Crvenu zvezdu i ostale velikane, konkurencija je bila neuporedivo drugačija.

Da se vratimo još malo na taj period u Prištini. Jeste li znali tada kad ste dolazili šta Vas sve tamo čeka i da ćete imati takvu popularnost kod navijača?

Pretpostavljao sam, nisam znao. Ko bi znao. Dolazim u tri sata ujutru, a njih hiljadu i po me čeka. I svi imaju bele šalove. Ja kažem, odakle im šalovi, znam da je sirotinja. Oni su svi isekli bele plahte i napravili šalove. Imao sam veliki kredibilitet. Osvojio sam neposredno pre toga prvenstvo s Dinamom i oni su očekivali kad sam došao na njihovo tlo, verovali su da su spašeni. To je jedna hipoteka koje se sećam često. Nije to lako podneti. Kad su očekivanja velika zbog tvog renomea i kredibiliteta onda se moraš dobro upregnuti da bi opravdao očekivanja.

Koje mesto je na kraju Priština zauzela u prvenstvu?

U sredini tabele. Sa zadnjeg mesta došli smo u sredinu.

Koliko ste ukupno vremena bili u Prištini?

Ma ne znam sine moj, nemoj me zajebavati oko toga.. Nije bilo ni godinu dana, ali sam ostavio traga. Ne bi ti sada mene pitao da je to bila jedna fudbalska pobeda. Ne. To je bila jedna nacionalna pobeda, tako su oni to prihvatili. A Stambolić predsednik Srbije u to vreme, samo je sanjao da se oni malo više zabave oko fudbala nego oko politike.

U to vreme su za Prištinu igrali i srpski i albanski igrači. Ceo grad je navijao..

Da, Batrović.. Celo Kosovo je navijalo. Kažem, 35.000 je bilo na stadionu i toliko izvan.. To je bilo nešto nezaboravno.

Posle tog perioda danas vidimo da je hrvatski fudbal jako napredovao, u odnosu na ostale klubove iz bivše Jugoslavije. Dinamo godinama igra Ligu šampiona. Kolika je u tome uloga Zdravka Mamića i koliko su za fudbal na našim prostorima važni ljudi poput njega?

Pa u svakom slučaju. Konkretno u Dinamu on je napravio jedan “standing”, takav da je od jednog siromašnog kluba napravio jedan Juventus. Ali sad kada ti hoćeš da ga glorificiraš ja ću tebe demantovati..

To su činjenice..

Čekaj! Sad ja govorim. Rekao sam ti šta je napravio, ali reprezentacija nije mogla ništa da napravi dok je on birao selektora. On je bio apsolutni gospodar 20 godina, a Dinamo mu nije ušao u Ligu prvaka. Čim je on otišao Dinamo je ušao u Ligu prvaka, čim je on otišao Dalić ode na Svetsko prvenstvo i osvoji drugo mesto. Jer je svakom loncu hteo da bude poklopac. Ko veli, ja sam doneo pare ja ću da komandujem, što je bio apsurd. Ali eto, vodite ga vi sad u Beograd, sad je slobodan… Šta ti je bilo da pričaš o Mamiću? Hoćeš da kažeš da je Mamić zaslužan što smo mi bili treću u svetu i drugi u svetu?

Ne, taman posla.. Samo za Dinamo…

Dinamo kapa do poda. Sve je napravio da Dinamo bude na nivou, jedan od najjačih klubova sveta..

A ko je za uspeh Hrvatske iz 1998. zaslužan?

Igrači.. Onaj trener koji ima nespretnost da kaže da je on, on je utopista.

Mnogi bi rekli da ste Vi zaslužni?

Ne, to ja nikad nisam dozvolio da se kaže. Ali je činjenica da sam ja napravio svoj posao. Ujedinio ih, napravio adekvatnu koncepciju u njihovim afinitetima, motivirao ih do ekstrema. Ali, da nije bilo jednog Šukera i Bokšića I društva, šta bih ja mogao? Da mašem belom zastavom.

Evo sada Zvezda pravi neke rezultate, pa neki povezuju da je to zato što im predsednik Vučić pomaže… Da li vi mislite da politika ima tu ulogu u sportu?

On im pravi medveđu uslugu. A reprezentacija Jugoslavije, Srbije tačno, ona ima jednako tako dobre igrače kao što ih ima Hrvatska. A Hrvatska je druga na svetu, čoveče božji, to je da ustaneš kad to konstatuješ. A vi, nema vas nigde. Jer ne umete trenera da izaberete, sve ide po nekoj političkoj liniji. A Vučić, kojeg ja simpatiziram, makni se sine od toga. Makni se.

Šta vam je simpatično kod Vučića?

Meni je simpatičan Vučić, meni, lično.

Zašto?

Zato jer tako ga doživljavam. Ja volim uopšte sve koje raja napada. Ali fudbal bi za njega mogao da bude fatalan. Jer najjebeniji glasači su navijači fudbalski. Oni povuku sa sobom ne samo ženu, nego i mater i decu i dedu i punca… Ako tamo izgori, onda ne treba ni ići u kandidaturu.

Imamo često situaciju da vidimo i Hašima Tačija na utakmicama reprezentacije, ne znamo za koga Plenković navija, ali bivša predsednica Hrvatske je volela da ide na stadione.. Pomenuli ste Vlasija malopre. Kako vi vidite to mešanje politike i sporta?

Adaptacija na situaciju je inteligencija. U vreme kada sam ja bio selektor da nije bilo Tuđmana mi nikada ne bi bili treći na svetu. Jer on je prisustvovao svakoj utakmici i meni pomogao da ih galvaniziram, da ih motivišem, jer i predsednik države je došao iz Hrvatske da nas podrži. Ali onaj koji se meša u kadrovsku politiku, pa dovede i predsednika i selektora…

Kako vam izgleda fudbal danas na Kosovu? Da li pratite?

Oni imaju jako talentovane igrače i reprezentacija je pokazala da može da bude konkurentna.

Imate li na kraju neku poruku za navijače u Prištini?

Pozdravljam ih sve i neka i dalje kažu svojim unucima da mi sladoled ne smeju naplatiti.

U video prilogu ispod možete pogledati ceo intervju sa Ćirom Blaževićem.