Proslavljeni fudbaler Siniša Mihajlović juče je saopštio da ima leukemiju i da će se žestoko boriti protiv ove opake bolesti.
Život ga nikada nije mazio, ali je uspeo da se izbori sa svim nedaćama.
Siniša Mihajlović je 20. februara ove godine proslavio svoj jubilarni 50. rođendan i tim povodom je dao veliki intervju za uglednu italijansku "Gazetu". Popularni Miha je tada izneo niz nepoznatih detalja o svom sportskom, ali i privatnom životu.
Mihajlović je pričao o čuvenoj utakmici sa Hrvatima 1999. godine, svom životu, emocijama, odnosu sa preminulim ocem, derbiju Zvezde i Partizana, ali i o tome da, iako izgleda kao kamen, ume i da zaplače.
O OCU
Mislim na njega svaki dan. Želeo bih da može da vidi kako su porasli njegove unuke i unuci. Kada se priča o snovima ja ne sanjam da osvojim Ligu šampiona, ili skudeto. Moj san je neostvariv. Ja bih da zagrlim mog oca! Bio je vozač kamiona, umro je sa 69 godina od raka pluća. Kada je umro, nisam bio s njim. Tokom rata preklinjao sam ga da dođe kod mene u Italiju, ali je želeo da ostane u svojoj zemlji.
O MAJCI
Moja mama me i dalje gleda istim očima kao kada sam bio dete. Ona ne govori italijanski, moja deca ne znaju najbolje srpski. Ali svaki put kad nas poseti u Rimu, vidim kako ih gleda i shvatim da ljubav nema potrebe za rečima.
O SVOM ŽIVOTU
Osedeo sam, kosa mi se proredila. Nekad osećam energiju čoveka koji ima 20 godina manje, a nekad mi se čini da imam 150 godina zbog svega što sam proživeo. Mladost u Srbiji, karijera, Italija, gradovi, šestoro dece, siromaštvo, uspesi, blagostanje. Ali i dva rata, rane, suze... Danas kada gledam unazad mogu da kažem: Siniša, koliko si života živeo.
O SRPSTVU
Imam snažan karakter. Srbin sam od glave do pete, sa svim vrlinama i manama mog ponosnog naroda. Ali znam da priznam greške, da tražim izvinjenje i uvek sam spreman na dijalog. Smatraju me za tvrdog čoveka, to je istina. I bolje je da me ne provociraju. Ali i čovek sa mu... ima može da bude dirnut.
O IZGUBLJENOM DETETU
Pre samo nešto više od godinu dana Arijana i ja smo čekali još jedno dete. Nažalost, trudnoća je stopirana. Imati dete sa 50 godina je slično početku, osetiš se ponovo mladim. Moja žena pati zbog toga, znam, vidim. U bolu, vidim da smo možda imali sve kao roditelji. Možda bi još jedno dete bio izazov vremena.
O NAJBOLJOJ UTAKMICI
To je bila prva utakmica posle rata između dve reprezentacije u Zagrebu. Izborili smo plasman na Evropsko prvenstvo. Meč se završio 2:2 a ja sam asistirao kod oba gola. Novine u Srbiji su mi dale 10.
Foto: Printscreen YouTube/Mediaset Play
DERBIJI U ITALIJI I SRBIJI
Derbi u Beogradu ne može da se poredi ni sa jednim drugim. To je mnogo više od utakmice. Atmosfera na Marakani ne može da se objasni. U Milanu se igra derbi visokog plemstva. U Rimu je podsmevanje preko cele godine na temu derbija. U Đenovi su najlepše koreografije. U Torinu je zarazna ta volja Torina da preokrenu hijerarhiju.
VINA I BANANA
Danas kada idem u restoran biram najbolje i pijem dobra vina, ali ništa ne može da premaši taj ukus banane koju sam delio sa mojim bratom.
O JUVENTUSU
Sa Juveom sam se sve bio dogovorio. Bio sam u rezidenciji Anjelijevih, sa Marotom i Nedvedom. Onda je Konte odlučio da ostane da bi dao ostavku dva meseca kasnije. Ja sam ostao u Sampu, a u Torino je otišao Alegri.
TRI NAJUPEČATLJIVIJA DETALJA
Prvi susret sa Arijanom i kako sam se izgubio u njenom osmehu. Dolazak na svet moje dece. Zalet, levica i lopta u rašljama.
