Majka odvela bolesnog sina pred Pojas Bogorodice, a onda se slomila: Reči monaha kidaju dušu

Dok reke vernika danima u kilometarskim redovima strpljivo čekaju ispred Hrama Svetog Save kako bi celivali Pojas Presvete Bogorodice, među njima se tiho odvijaju prave životne drame, ali i trenuci čiste, nepomućene vere.

Jedno takvo, duboko emotivno iskustvo podelila je majka koja je sa suprugom odlučila da dovede svog bolesnog sina Ljubu pred veliku svetinju.

Kako svedoči ova hrabra majka, njihovo putovanje počelo je u tišini, sa željom da svom sinu olakšaju boravak na letnjoj žegi, ne sluteći da će iz Hrama izaći potpuno promenjeni.

- Čekali smo da padne mrak i da Sunce zađe, zbog Ljube. Vrućina mu teško pada, pa smo želeli da mu bude što prijatnije. Seli smo u kola i krenuli ka Hramu. Dugo smo tražili parking i baš tu, na samom početku, čeka vas prvo iskušenje - da li ćete se iznervirati jer ga ne nalazite ili ćete ostati mirni i nastaviti da tražite. Iskreno, ni u jednom trenutku nisam osetila nervozu. Ni ja, ni moj muž - počela je svoju priču ova žena.

Nakon što su pronašli mesto u Ulici doktora Subotića, smestili su Ljubu u kolica i krenuli ka svetinji. Iako su ranije čitali da bolesna deca, stariji i nemoćni imaju prvenstvo prolaza, priznaju da su zbog ranijih loših iskustava na drugim mestima podsvesno očekivali osudu ili ružne reči. Međutim, duh koji je te večeri vladao ispred Hrama bio je potpuno drugačiji. Redari su ih odmah usmerili na sporedni ulaz, a narod ih je ispratio pogledima punim razumevanja.

U Hram su ušli svo troje, ali su samom kivotu prišli samo majka i sin. Obezbeđenje ih je odmah sprovelo preko reda, a trenutak koji je usledio pred samom relikvijom ova majka će, kako kaže, pamtiti dok je živa.

- Monah me je pitao: "Da li on može da ustane?', rekla sam mu da ne. Prineo mu je Bogorodičin pojas i rekao Ljubi: "Sine, poljubi... poljubi Bogorodicu." Ljuba ne zna da ljubi. Ali je prislonio svoje usne. Za mene je to bio najsvetiji poljubac na svetu. U tom trenutku više nisam mogla da zadržim suze. Gledala sam svoje dete, njegovo mirno lice, njegovu strpljivost i osećala sam samo zahvalnost. Toliku da je ne mogu opisati rečima - napisala je ova majka.

Izvučena iz ove prelepe i teške borbe, ova majka je uputila snažnu poruku svim roditeljima koji se svakodnevno suočavaju sa sličnim izazovima i bolesnom decom, podsećajući ih da pred Bogom ne postoje dijagnoze.

- Zato svakoj mami ili svakom ocu posebnog deteta kažem: "Idite, vodite dete da poljubi Bogorodičin pojas, nemojte da vas bude sramota vašeg deteta kakav god da je... i kakvu god dijagnozu da ima - pod nebom smo svi isti. Bogorodica nas vidi. Bogorodica nas čuje.

Pred svetinjom, kaže, nije tražila kule i gradove. Molila se samo za zdravlje svog sina, supruga i sebe, a sve ostalo je prepustila višoj promisli, nadajući se blagostanju za svu decu ovog sveta i njihove roditelje. Kući su se vratili u miru, tišini i sa neprocenjivim osećajem da su sa sobom poneli nešto mnogo veće od same uspomene.

Autor: Marija Radić