„Roditelj nije samo onaj ko stvori, već onaj ko ga stvarno odgaja.“ Ovako počinje ispovest Ljiljane Veličković iz Krčmara, koja je postala starateljica Aleksandra, mladića sa Daunovim sindromom čija je majka napustila kad je imao samo pet godina, a brat i sestra odbijaju da ga priznaju.
Iako je tada imao 14 godina, Aleksandar nikada nije išao u školu – zato što oni koji su ga držali nisu dozvolili. Ima 34 godine sada i vrlo slabo zna da piše i čita, uprkos naporima Ljiljane da ga nauči.
Kad je pre tri godine njegov otac umro, insitucije su pozvale rodbinu da preuzme starateljstvo – niko nije hteo. Sestra je čak odbila da ga prizna, brišući poruke i poruke čestitki koje mu je slala. Ali Ljiljana nikada nije odustala.
– On grli najjače i najlepše – priča Ljiljana o Aleksandru i njegovoj nevinoj duši. Životinje iz njihovog doma su mu neretko jedini drugari, a on ih svakog jutra vodi na ispašu.
Njihov život nije lak. Aleksandar je proglašen trajno nesposobnim za rad, ima 70+ % telesnog oštećenja, a uzdržavaju se od Ljiljanine plate iz poslova u kuhinji. Ipak, ta žena, koju on nikada nije zvanično dobio od majke, za njega je majka u pravom smislu reči.
Njihova priča je priča o razočaranjima, žrtvama, ali i o veri i ljubavi koje slave život protiv svega – jer nekima, Bog pošalje anđela čuvara kada je najpotrebnije.
Autor: Dalibor Stankov
