U srpskoj narodnoj tradiciji istaknuto mesto zauzima ženski posrednik demonske sile – veštica. Vračanje i čaranje imali su prvorazredni značaj u životu starih naroda koji su magijom pokušavali da „prisile“ prirodu da se pokori njihovim željama za hranom i zdravljem.
Na ovim prostorima veštica je nazivana različito: u Srbiji „vešterka“, „ordulja“, „konjobarka“, u Hrvatskoj „coprnica“, „štriga“, a u Crnoj Gori „morna“, „brkača“ ili „srkača“. Njeno ime je često bilo tabu, pa su se koristili i drugi nazivi kako se ne bi prizvala nesreća. Verovalo se da je to žena čija duša, u vidu demonizovanog duha, napušta telo dok ona spava kako bi činila zlo.
Rođene u krvavoj košuljici
Dolazak veštice na svet vezuje se za rođenje deteta u „crvenoj košuljici“ (placenti). Ako je mesec pun ili u poslednjoj četvrtini, verovatnoća da će novorođenče postati veštica je još veća. Da bi se to sprečilo, košuljica se morala odmah spaliti ili zakopati. Svojstvo veštice se prenosilo naslednim putem, sa majke na ćerku, zbog čega su takve majke često bile izložene preziru čitave zajednice.
Razlika između More i Veštice
Smatralo se da samo starije žene mogu biti veštice, dok su mlade devojke postajale More. Mora bi kroz ključonicu ulazila u sobe mladića koji joj nisu uzvratili ljubav, sedala im na grudi i davila ih u snu. Ipak, Mora se nije mogla preobraziti u životinju, dok je veštica imala tu moć.
Kako prepoznati vešticu: Krvave oči i sastavljene obrve
Narod je verovao da se veštice mogu prepoznati po specifičnim fizičkim anomalijama:
Izražena kosmatost po telu i nogama.
Veliki brkovi i sastavljene obrve.
Krvave oči upale u duplje i zelene rožnjače.
Izdužena brada i dug nos.
Takođe, verovalo se da veštica ne podnosi beli luk. U Šumadiji je postojao bizaran ritual: ako ubijete zmiju pre Blagovesti, razmrskate joj glavu i u njoj posadite beli luk, čen te biljke stavljen pod jezik na Vaskrs omogućava vam da u crkvi vidite svaku ženu koja je zapravo veštica.
Vrzino kolo i let na metli
Veštice su najaktivnije u noćima uoči velikih praznika (Božić, Đurđevdan, Ivanjdan), a posebno u martu. Prema predanju, one se sastaju na raskršćima, pometenim guvnima ili pod senkom starog oraha. Pre polaska na „posao“, mazale bi telo mašću od ploda koji su dobile opšteći sa đavolom, što im je omogućavalo da polete na metli ili vratilu.
Njihovo najstrašnije oružje bila je šipka kojom bi žrtvi (najčešće deci ili mladićima) neprimetno otvorile grudi i pojele srce. Inicijacija nove veštice bila je jeziva – novakinja je morala da pojede srce sopstvenom detetu ili najbližem srodniku kako bi stekla moći.
Odbrana: Beli luk, tisovina i ime Vuk
Strah od magije izrodio je brojne metode odbrane. Deci su tela mazana belim lukom, a u krevetac se stavljao krst od tisovine. Muškoj deci se često davalo ime Vuk, jer se verovalo da „veštica ne sme na vuka“. Iznad vrata su se kačili tisovi krstovi i svinjske lobanje, a verige u ognjištu su se izvrtale kako bi se sprečilo da demon uđe kroz odžak.
Krvava istorija: Pečenje na ražnju i kamenovanje
Iako je crkva od VIII do XIII veka pokušavala da suzbije verovanje u veštice, progon je bio nemilosrdan. Žene optužene za veštičarenje bacane su u bezdane ili spaljivane. Čak i za vreme Prvog srpskog ustanka, zabeleženi su slučajevi gde su „veštice“ pečene na ražnju i kamenovane. Tek je Karađorđev Kriminalni zakon iz 1810. godine strogo zabranio mučenje žena pod ovim optužbama, a knez Miloš je kasnije ubice veštica izvodio pred Narodni sud.
Danas se ove priče smatraju delom bogatog srpskog folklora, ali u mnogim selima i dalje živi stara izreka: „Ko te tražio, on se istražio!“ – blagoslov koji je, prema legendi, sam Hrist uputio veštici koja ga je sakrila od progonitelja.
Autor: Dalibor Stankov
