Mnogi ljudi koji su imali iskustva blizu smrti opisuju to kao osećaj strahopoštovanja ili blaženstva, kao i to da su se nevoljno vratili u svoja tela.
"Dok je naša majka ležala na samrti, moja sestra i ja smo sedeli uz nju, držali smo je za ruku i šaputali reči utjehe dok uređaj u bolnici nije pokazao ravnu liniju. Čuli smo da su lekari često svedoci pozitivnih reakcija kod pacijenata ako voljeni razgovaraju sa njima u tim poslednjim trenucima. Intuitivno smo pomislili da bi majka možda mogla da nas čuje. Niko sa sigurnošću ne zna šta se događa dok umiremo, ali istraživanja nekih neuronaučnika pokazuju da bi naša intuicija mogla da bude u pravu, ispričao je dr Brajan I. Robinson, američki književnik, psihoterapeut i profesor na Univerzitetu Severne Karoline u Šarlotu.
- U poslednjim satima pre očekivane prirodne smrti, mnogi ljudi ulaze u razdoblje nereagovanja kad više ne reaguju na spoljno okruženje. Anegdotski izveštaji iz iskustava bliskih smrti obično uključuju priče o umirućoj osobi koja čuje neobične zvukove ili čuje kako je proglašavaju mrtvom.
U revolucionarnoj studiji iz juna 2020. godine objavljenoj na Scientific Reports, neuronaučnici su otkrili prve empirijske dokaze da neki ljudi mogu da čuju šta se događa oko njih tokom te faze negiranja, nekoliko sati pre smrti - pojasnio je.
Radi se o istraživanju naučnika sa Univerziteta Britanske Kolumbije koji su pomoću EEG indeksa merili električnu aktivnost u mozgu pacijenata iz hospisa u bolnici Sv. Džon (St. John's) kad su bili pri svesti i kad su prestali da reaguju.
Takođe, u istraživanju su koristili i kontrolnu skupinu mladih, zdravih učesnika. Pratili su reakcije mozga na tonove i otkrili da su slušni sistemi umirućih pacijenata reagovali slično onima kod mladih, zdravih ispitanika, i to samo nekoliko sati pre nego su preminuli.
Zaključili su da "mozak koji umire reaguje na zvučne nadražaje čak i tokom nesvesnog stanja i da je sluh poslednje čulo koje ulazi u proces umiranja".
Mnogi ljudi koji su imali iskustva blizu smrti opisuju to kao osećaj strahopoštovanja ili blaženstva, kao i to da su se nevoljno vratili u svoja tela.
Dr Džil Bolt Tejlor, američka naučnica koja se bavi istraživanjem mozga, opisala je sopstveno iskustvo nakon što je doživela moždani udar u svojoj knjizi "My Stroke Of Insight". Kaže da je osetila strahopoštovanje dok je umirala nakon što je došlo do krvarenja u levoj hemisferi njenog mozga, a to se širilo toliko brzo da je nakon četiri sata bilo veličine šake, prenosi 24sata.hr.
- Ulazila sam i izlazila iz svesti svojom desnom polovinom mozga. Kad sam stigla u bolnicu, krvarenje je bilo približno veličine šake u levoj polovini. Tokom jutra sam ušla u neku blaženu euforiju, svest moje desne strane mozga. A onda bih se vratila i bavila detaljima o tome kako pomoći samoj sebi - ispričala je i dodala da je tokom te borbe za život upadala naizmenično u nesvesno i svesno stanje tokom kog je znala šta se događa sa njom i oko nje, ali osećaja straha nije bilo.
- Bila sam vrlo blagoslovena. Nisam se nimalo bojala. Ležala sam tamo u blaženoj euforiji u desnoj strani mozga. Ili sam bila u levom mozgu, zaokupljena pokušajima shvatanja šta treba da uradim i da upravljam svojim spašavanjem - prisetila se iskustva koji joj se urezao u pamćenje za ceo život.
Moždani udar joj je promenio život, prioritete, ali i neka shvatanja
- Moždani udar me je promenio sto posto. Udaljilo me od verovanja da sam centar sveta i da je važno samo "ja i moje". Ceo taj krug, svest o meni kao pojedincu, je nestao, a u nedostatku fokusa na sebe prebacila sam se u svest da sam dio čovječanstva. Postala sam otvorenija, ekspanzivnija i fleksibilnija prema mogućnostima, za razliku od "evo šta želim, a ovo su koraci koje ću preduzeti da bih dobila ono što želim". Odmakla sam se od linearnog načina gledanja na svet i svog odnosa prema njemu. Živim otvorenije prema mogućnostima onoga što može da bude i šta mi najbolje odgovara - kaže dr Džil Bolt Tejlor.
Kaže i kako je na smrtnoj postelji shvatila šta je zapravo važno u životu, tako da su joj danas prioriteti sasvim drugačiji nego pre moždanog udara.
- Autentično ja je deo nas za koji čvrsto verujem da se pojavljuje u poslednjih pet minuta našeg života. Kad smo na smrtnoj postelji, levi deo mozga počinje da se rasipa, a mi se odmičemo od svih akumulacija i spoljnog sveta, jer to više nije vredno. Vredno je ono što smo kao ljudi i što smo svojim životima učinili da bismo pomogli drugima. Svi se suočavamo s tim i mislim da je to "sudnji dan", ali mislim da to nije procena nečeg što je izvan nas, to je procena nas samih - nastavila je.
Obzirom da je po neuronaučnicima sluh čulo koje među poslednjima nestaje, a kao što kaže dr Tejlor, blaženo iskustvo može zameniti strah od umiranja, ove bi informacije mogle da budu korisne za pružanje utehe porodici i prijateljima i usmeriti ih kako da se ponašaju dok stoje uz postelju voljene osobe kojoj nije preostalo puno života, prenosi psychologytoday.com.
Autor:
