Ali koliko god naša situacija delovala loše, ona je bolja od one u kojoj se sredinom 14. veka našla čitava Evropa, tada daleko slabije povezana nego što je to danas. Priča najverovatnije počinje oko 1338-1339. godine u Centralnoj Aziji, možda današnjem Kirgistanu, kada je bakterija Yersinia pestis zarazila populaciju buva koje su živele na glodarima, ne samo pacovima i miševima, već i mrmotima, sa kojih se to prenelo na tamošnje ljude. Na nesreću čovečanstva, glodari su krenuli u migraciju zbog promene klime i sa sobom poneli i zarazu, ili je ona možda putovala s trgovcima Putem svile; kako god, 1343. došla je do Krima.

Kolonija crnih pacova, sa buvama, krišom se 1347. ukrcala na dvanaest đenovljanskih trgovačkih galija u luci Feodosija, koja se tada nazivala Kafa, i bila u vlasništvu Republike Đenove, koja ju je kupila od Zlatne horde i pretvorila u glavni centar crnomorske trgovine. Po drugoj hipotezi, Jani Beg, kan Zlatne horde, opsedao je Kafu i preko zidina katapultom ubacivao leševe svojih ljudi koji su već preminuli od ove bolesti, kako bi zarazio Đenovljane; ovo nije nemoguće: već krajem 1346. u Evropu su stigle vesti o misterioznoj bolesti koja satire Indiju, Tatariju, Mesopotamiju, Siriju, Jermeniju.

Ali koja god da je hipoteza tačna, đenovljanske galije su, nesvesne nevidljivog i nemilog gosta, otplovile i krenule ka Italiji. Prvo su pristali u Carigradu; u Jonskom moru se flota razdvojila, pa je jedna grupa prvo pristala u sicilijansku Mesinu oktobra 1347., a zatim u Đenovu januara 1348., dok je druga grupa na putu do Venecije prvo pristala u Dubrovnik i Split.

Naravno, teško je bilo šta pouzdano tvrditi, ali nauka se slaže da su ova dva načina dolaska „crne smrti“ na tlo Starog kontinenta i najverovatnija. Nauka nije u potpunosti sigurna ni šta je tačno bila „crna smrt“, ali i po tom pitanju postoji konsenzus, naime, da se radilo o bubonskoj kugi. Ne postoji, međutim, bilo kakva sumnja što se tiče posledica: u pitanju je bila nezapamćena pandemija, koja je ostavila dubok trag u kolektivnoj svesti "svih naših naroda i narodnosti", pošto je tlo Evrope pretvorila u groblje.

Na teritoriju Srpske carevine je već početkom 1348. stigla najverovatnije iz dva pravca, Dubrovnika te južnih i jugoistočnih delova Balkanskog poluostrva, odnosno Carigrada i romejskih krajeva, bilo da su u našem ili grčkom posedu, gde se javila već krajem prethodne godine; do sredine 1348. zahvatila je celu našu državu, koja tada nije bila mala.

Istovremeno sa nama, raširila se po čitavom Balkanu i južnoj Ugarskoj, po čitavoj Italiji, po južnoj te delovima severne i zapadne Francuske, po južnoj Engleskoj, Irskoj oko Dablina, severnoj polovini Španije, koja tada još uvek nije bila u potpunosti oslobođena mavarskog jarma; tokom 1349. uspela je da prekrije sve džepove otpora u navedenim krajevima i da savlada zapadnu Skandinaviju, da bi naredne 1350. pokorila i istočnu Skandinaviju te prešla Rajnu i udarila po nemačkom delu Svetog rimskog carstva; 1351. stigla je u Poljsku, gde uglavnom i začuđujuće nije ostavila pustoš, a narednih godina u Rusiju.

Donela je stravičnu depopulaciju: procena je da je tokom pandemije, koja je napokon prestala tek 1351., ubila 30—60 odsto evropskog stanovništva, kojem je trebalo 200 godina da se vrati na predpandemijski nivo; Toskana je to uspela tek u 19. veku. Namerno pominjemo Toskanu zato što pouzdano znamo da je Firenca 1338. imala 110—120.000 žitelja, a 1351. samo 50.000. Pariz je izgubio polovinu svog stanovništva, Hamburg i Bremen 60 odsto, a veruje se da se isto desilo i Londonu; pre pandemije, znamo da je na tlu Nemačke bilo oko 170.000 naselja, a stotinu godina docnije čak 40.000 manje.

Ali to su bili najveći gradovi, u kojima su ljudi živeli u skučenim i nehigijenskim uslovima, gde je sve pogodovalo rapidnom širenju "crne smrti" i ogromnoj stopi smrtnosti. Srpska carevina nije se mogla podičiti velikim brojem takvih naseobina, posebno ne u staroj Srbiji, onoj od pre proboja u razvijene romejske krajeve; Skoplje, Kotor, Prizren, Niš, možda Brskovo (čiji značaj baš posle 1350. opada), uz manje i veće trgove: ništa od navedenog nije moglo da se uporedi sa mestima kao što su Firenca, Pariz, Hamburg, Venecija, Briž, London, Marselj...

U novoosvojenim područjima, najveći je bio Ser, relativno blizu Soluna, koji je uz Carigrad bio najozbiljnije balkansko žarište, budući da je bio i najveći posle vizantijske prestonice. Ruralni krajevi, međutim, i kod nas i drugde, bolje su prošli, bolest se u njima sporije i slabije širila, pa je i procenat mrtvih bio niži (svakako i dalje visok, ne niži od 30 odsto ukupne populacije), mada se širila bez obzira na to; koliko god bio izolovan od sveta, čak ni u srednjem veku čovek nije mogao da ostane totalno izolovan, kad-tad morao je da dođe u kontakt sa nekim koji je bio u kontaktu sa nekim ko je bio u kontaktu sa nekim ko je bio u zaraženom području.

Iako je ondašnja medicina bila svetlosnu godinu iza savremene, mada virologija nije postojala, mada lekari nisu imali predstavu šta tačno širi zarazu, niti kako se ona širi, zbog čega su postojale najluđe glasine, zbog kojih su neke grupe gubile i živote (onaj koji je izmislio klevetu da Jevreji truju bunare masovni je ubica) - uprkos svemu tome, shvatalo se da zarazu nešto stvarno postojeće širi.

Kada je bubonska kuga, nazovimo je tako, izvršila udar na Srpsku carevinu i paralisala život u njoj, kao i u svim ostalim zemljama, obesmislivši sve grandiozne političke zamisli i sve verske podele i sve trgovačke ambicije, car Stefan Uroš IV Dušan Silni shvatio je da mora da zaštiti sebe i svoju porodicu (tada je to bukvalno značilo: da zaštiti državu), i da se smesti tamo gde će biti najsigurniji.

Nije bilo sigurnijeg mesta od Atosa čija je priroda već bila karantinska (ni ta reč ni taj koncept tada još nisu postojali, razviće se narednih decenija kao posledica ove kuge, ali o tome u posebnom tekstu); pritom, treba podsetiti da pričamo o sredini 14. veka, kada je religija igrala jednu od centralnih uloga u privatnom i društvenom životu, pa je razumno pretpostaviti da je Dušanova motivacija, pored praktične (Sveta Gora je bila maltene nezaražena), bila i religiozna. Ako nam samo Bog može pomoći i spasiti nas, ako leka nema, nije li onda možda najpametnije privremeno se stacionirati u „fabrici molitvi“, svetogorskom manastiru, u našem slučaju Hilandaru? Nije nemoguće da je upravo tako razmišljao.

Problem je bila zabrana pristupa za žene, zbog koje njegova supruga, carica Jelena, nije mogla da dođe na Atos. Ali je Dušan i ranije pokazao da vrlo vešto zna da zaobiđe crkvene norme i pravila (uostalom, nekanonski je uzdigao Pećku arhiepiskopiju na rang patrijaršije, da bi mogao da se proglasi za cara, što nas je dovelo u stanje šizme, zato što je carigradski patrijarh izopštio našu crkvu, koja je tek četiri decenije kasnije obnovila liturgijsko opštenje sa ostatkom Pravoslavne crkve i opet postala njen član u punom smislu; u trenutku kada se sve ovo odigrava, mi tehnički uopšte nismo bili pravoslavni), pa je carica Jelena postala prva i jedina žena u istoriji koja je kročila na tlo Svete Gore.

Uslovno rečeno: kročila. Ako je verovati ondašnjim zapisima, ona se sve vreme nalazila u nosiljci ili kolima, u kojima je jela, nuždila i spavala, pa tako tehnički i nije stupila na tlo Svete Gore. U pitanju je bilo, ako ćemo nepristrasno da govorimo, besramno izvrtanje i zaobilaženje jasnog i preciznog pravila koje je važilo vekovima unazad. Pravilo je prekršeno izgleda već krajem 1347. ili početkom naredne godine, kada je bubonska kuga udarila na južne i jugoistočne delove našeg poluostrva. Ne znamo koliko se tačno zadržala; neki izvori kažu samo tokom zime, ali moguće je da je boravila na Atosu sve dok epidemija na tlu Srpske carevine nije počela da popušta, dakle, tokom većeg dela 1348.