Za veknu hleba, pivo i šest penija gutači grehova preuzimali su grehe pokojnika. Zajednica ih je pozivala posle smrti, a zatim ponovo odbacivala.
Vekna hleba, činija piva i šest penija – toliko je, prema jednom zapisu iz 17. veka, vredeo neobičan dogovor između ožalošćene porodice i čoveka koji bi pristao da na sebe preuzme grehe pokojnika.
Obred je počinjao kada bi telo bilo izneto iz kuće i položeno na nosila. Preko pokojnika bi muškarcu predali hleb i piće, a nakon što bi ih pojeo i popio, smatralo se da je mrtvog oslobodio svega lošeg što je učinio za života.
Tog čoveka zvali su gutačem grehova.
Porodici je donosio utehu i nadu da će duša njihovog bližnjeg pronaći mir. Zauzvrat je odlazio iz kuće sa nekoliko novčića, ali i nevidljivim teretom zbog kojeg su ga drugi navodno izbegavali.
Foto: Pixabay.com
Između istorije i legende
Priče o gutačima grehova najčešće se povezuju sa Velsom i engleskim oblastima uz velšku granicu. Danas se neretko predstavljaju kao pripadnici rasprostranjene, gotovo organizovane profesije, ali sačuvani zapisi ne potvrđuju da ih je bilo mnogo.
Jedan od najranijih opisa ostavio je engleski antikvar Džon Obri krajem 17. veka. On je zabeležio da je u Herefordširu gutaču grehova preko tela predavana vekna, kao i drvena posuda puna piva. Za obavljeni ritual dobijao je šest penija.
Sam čin trebalo je da oslobodi pokojnika njegovih grehova i spreči ga da se posle smrti vrati među žive.
Istorijski izvori su, međutim, suviše retki da bi se sa sigurnošću utvrdilo koliko je dugo običaj trajao i koliko je zaista bio zastupljen. Tokom vremena stvarni zapisi pomešali su se sa folklorom, pa je teško odvojiti činjenice od kasnijih legendi.
Način izvođenja obreda razlikovao se od mesta do mesta. Hleb je ponekad polagan na grudi pokojnika ili na tanjir sa solju, dok bi u drugim slučajevima bio predat preko kovčega. Uz njega se najčešće služilo pivo, mada se u pojedinim zapisima pominje i mleko.
U Velsu su postojali i pogrebni običaji u kojima su siromašnima preko kovčega deljeni hleb, sir, piće i novac. Folkloristi su zato gutanje grehova povezivali sa širom evropskom tradicijom deljenja hrane siromašnima u čast preminulog.
Zajednička je bila vera da obredni zalogaj predstavlja više od hrane. On je postajao simbol svega što je pokojnik želeo da ostavi iza sebe.
Posao za one koji nisu imali izbora
Najpotresniji deo priče odnosi se na ljude koji su pristajali da učestvuju u ritualu. Kasnija predanja opisuju ih kao siromašne i odbačene pojedince koji su živeli na obodu zajednice.
Foto: Pixabay.com
Meštani su ih tražili kada bi neko umro, ali ih u svakodnevnom životu nisu želeli u svojoj blizini. Postojalo je verovanje da u sebi nose grehe svih pokojnika za koje su obavili obred, pa su ih pojedinci izbegavali i plašili se čak i njihovog pogleda.
Džon Obri jednog gutača grehova opisao je kao mršavog, nesrećnog siromaha koji je živeo u kolibi kraj puta. Takav položaj otkriva surov paradoks ovog običaja – zajednica je koristila čoveka u najosetljivijem trenutku, a zatim ga ponovo odbacivala.
Za nekoga ko je živeo u krajnjoj bedi, ponuđeni hleb, pivo i nekoliko novčića verovatno su bili dovoljni da pristane na ulogu koje su se svi drugi plašili.
Običaj koji crkva nije prihvatala
Verovanje da jedan čovek može da preuzme tuđe grehe jedenjem hrane nije bilo deo zvaničnog hrišćanskog učenja. Zbog toga crkva ovakav ritual nije odobravala, a pojedini sveštenici pokušavali su da ga iskorene.
Ipak, čini se da je opstajao tamo gde je porodicama pružao poslednju nadu. Ako je osoba umrla bez ispovesti ili pokajanja, obred je njenim bližnjima davao osećaj da duša ipak neće zauvek ostati opterećena.
Ko je bio poslednji gutač grehova?
Kao poslednji poznati gutač grehova u Engleskoj često se navodi Ričard Manslou iz sela Ratlinghoup, koji je preminuo 1906. godine.
Za razliku od ljudi koji su ovu ulogu navodno prihvatali zbog siromaštva, Manslou je bio ugledan i imućan farmer. Prema lokalnoj priči, počeo je da obavlja obred iz saosećanja prema komšijama, nakon što je i sam doživeo porodičnu tragediju.
Troje njegove dece umrlo je od šarlaha tokom jedne nedelje, a veruje se da ga je taj gubitak podstakao da obnovi stari ritual kako bi pomogao drugim ožalošćenim porodicama.
Iako se ne može pouzdano utvrditi gde prestaje činjenica, a počinje legenda, Manslou je ostao upamćen kao poslednji čovek koji je za živote svojih komšija preuzimao grehe njihovih mrtvih.
Autor: D.B.
