Naučni rad objavljen u Scientific Reports napisan je nerazumljivo i bez reda i iznosi polovične ili netačne informacije. No da bismo ga analizirali moramo da krenemo od kraja.
Merenjima prikazanim u radu pokazano je da nema zagađenja životne sredine od istražnih radnji, a ne da ih ima.
Rezultati prikazani u radu (“povišene vrednosti” 20 km nizvodno od rudnog tela) pokazuju da u slučaju arsena (As) dobijene vrednosti su u okviru zakonom dozvoljenih za ovu reku (klasa II), u slučaju bora (B) čak 9 puta niže od dozvoljenih za ovu reku, a u slučaju litijuma (Li) čak 300 puta niže od dozvoljenih prema američkim standardima vode za piće (u našim pravilnicima granice za litijum još nisu postavljene).
Dakle, prema radu, tj rezultatima iz rada koji potpisuju Dragana Đorđević, Jovan M. Tadić, Branimir Grgur, Ratko Ristić, Sanja Sakan, Jelena Brezjanović i Bogdan Šolaja i nedavno preminuli akademik Vladimir Stevanović, pokazuje se da nema zagađenja životne sredine. Ali to nije sve naravno, rad je potpuni spektakl u svakom smislu i neverovatno je da je taj rad potpisalo osam naučnih radnika i akademika.
Rad je zamišljen tako da predstavi zagađenje životne sredine od istražnih radnji, međutim u istome je pokazano da nema prekograničnog zagađenja životne sredine i da teorijom sličnosti predstavi ekološki i ekohemijski rizik (kaže se toksikološka i ekotoksikološka procena rizika) od kasnijih rudarskih i procesnih aktivnosti.
Metodologija toksikološe i ekotoksikološke procene bi trebalo da izgleda otprilike ovako:
Podela po fazama: izgradnje, rada radnika i zatvaranja;
Podela po tipu mogućeg zagađenja: vazduh, voda, zemljište;
Određivanje početnog stanja tzv pozadinskog zagadjenja;
Da se podeli po lokaciji: 1 rudnik i procesno postrojenje, 2 deponija;
Da se uradi spisak potencijalnih zagadjivača, izvora emisija, granične vrednosti emisija i zakonska regulativa o zahtevima za kvalitet svakog od medija koji se posmatra;
Da se odvojeno procene rizici kod normalnog rada postrojenja, a posebno kod udesa;
Da se eventualno procene mere za sprecavanje i smanjenje emisija, kao i mere monitoringa.
Međutim u ovom radu pristup tom problemu – koji je suštinski najznačajniji – je amaterski. Metodologija ovog rada je takva da autori izgledaju kao da su poslednji susret i tehnička saznanja o rudarskim aktivnostima imali gledajući Snežanu i sedam patuljaka, u delu kad patuljci sa lopatama idu da kopaju rudnik.
Metodologija rada se zasniva na 3 merenja:
Sastava rudničke vode (za koju se i bez merenja znalo da je voda visokog saliniteta nepodesna za bilo kakvo korišćenje bez prečišćavanja)
Zemlje uzorkovane sa 5 cm dubine oko istražnih bušotina koje su procurele
uzorka vode 20 km nizvodno od tih istražnih bušotina koje koliko sam shvatio nisu na obali reke uopšte.
Tako da ceo rad koji se zasniva na sledećem pasusu:
Faza istraživanja projekta imala je štetan uticaj zbog curenja toksične vode iz rudnika koja sadrži visoke nivoe bora, arsena i litijuma. Ovi elementi su doprineli zagađenju zemljišta i vode u poljoprivrednim oblastima zbog curenja toksične vode iz rudnika tokom faza istraživanja. Kada bi se rudnik otvorio, ove toksične vode bi iz dubine oko rudnog tela, pod pritiskom od nekoliko bara, dospele na površinu koja je bogata površinskim i plitkim visokokvalitetnim podzemnim vodama. To će svakako značajno zagaditi kako zemljište, tako i okolno zemljište. (The influence of exploration activities of a potential lithium mine to the environment in Western Serbia – Scientific Reports)
je potpuno besmislen. Kako je u samom radu pokazano – štetan uticaj ne postoji, niti bi rudnične vode otvaranjem rudnika dospele na površinu. I to sa Yellowstone scenarijom izlivanja rudničkih voda na površinu je u ravni sa onim isparenjima sumporne kiseline iz peticije, tj nije nivo za raspravu u akademskoj zajednici.
Da pojasnim: otvaranjem rudničkih prostorija u stenskoj masi se stvara zona podpritiska i samim tim ka tim zonama (ka samim rudničkim prostorijama) kreće da teče voda. Ta voda se prema projektu sakuplja i ispumpava na površinu, gde se prečišćava i koristi u procesu prerade.
Dodatno kao da krnja i neadekvatna metodologija nisu dovoljno, sam način eksperimentalnog dela ovog rada je začuđujući. Nepoznato je zašto je uzorak vode uziman 20 kilometara nizvodno od mesta zagađenja, kada je u dobrom delu naučne i stručne javnosti poznato da kako se udaljavamo od izvora, razblaživanjem ćemo dobiti manje koncentracije. Zar nije bilo logično uzimati uzorke na lokacijama bliže rudnom telu, tj mestu gde su istražne bušotine izlile? Možda bi dobili onda vrednosti iznad graničnih. Naravno da bi se ovi rezultati uzeli u obzir, moralo bi se meriti pozadinsko zagadjenje ili uzeti u obzir geohemijske anomalije područja koja verujem da tu postoje i da je to već ranije ispitivano te onda porediti rezultate.
Takođe izabrano merno mesto je iza ušća Korenite u Jadar gde je sadržaj arsena u sedimentu višestruko povećan usled pucanja brane rudnika Stolice za vreme poplava 2014. Bukvalno je nemoguće povezati ove vrednosti sa istražnim bušotinama. Drugi nepoznati deo je uzimanje uzorka izlivene rudničke vode na zemljište do dubine od 5 cm neposredno na mestu izlivanja. Nisu uzimani uzorci ni na većoj dubini niti na većoj udaljenosti od tačke izlivanja da bi se videle razmere mobilnosti u zemljištu ili rasprostiranja negativnih uticaja. To je kao da na prevrnutoj cisterni amonijaka gde amonijak curi gurnete merač u cisternu da vidite koliko je zagađena životna sredina.
Generalno, jako je teško analizirati rad koji referencu za podatak o procentu reciklaže baterija koristi rad iz 2017. i na osnovu toga izvodi zaključke u 2024 godini. Procenat reciklaže baterija raste eksponencijalno godinama i jednostavnim pretraživanjima možete naći podatke iz 2023. ili 2024. Za Dr. Draganu Đorđević je svojstveno da koristi netačne podatke – kao laik na temu rudarskih i tehnoloških procesa, pa i elektrohemije, ali na radu je potpisan i prof Dr. Branimir Grgur, redovni profesor na katedri za fizičku hemiju i elektrohemiju tehnološko metalurškog fakulteta, tako da sramota za ovo ide njemu.
Dalje kao referenca za zaključke o problemima sa vodom u Jadru se koristi rad o korišćenju vode u salarima u pustinji Atakama čime se porede neuporedivi tehnološki procesi kao i neuporedive količine vode u ta dva različita procesa, kao i naravno, “hej otkud manjka vode u pustinji, tako će biti i u Jadru”.
Samo ove dve reference iz uvoda ukazuju da je moguće da je rad baziran na polučinjenicama, neistinama, netačnim tvrdnjama, kao i donošenju namerno netačnih zaključaka. Na kraju sam rad pokazuje da nema zagađenja životne sredine od istražnih radnji, pa zaključuje da ima teškog zagađenja životne sredine (štagod značilo to teškog).
Rad u uvodnom delu navodi da je naučna debata izazvala zabrinutost oko ekoloških i tehnoloških rizika, posebno imajući u vidu upitna tehnološka rešenja obrade jadarita. Da se podsetimo da je zabrinutost nastala jer se netačno tvrdilo (namerno ili slučajno) da će isparenja sumporne kiseline spržiti sve u krugu od 10 km, da će se raseliti 20.000 ljudi i usput zagaditi voda do Makiša (iza Makiša niko nije spominjao zagađenje što je takođe interesantno) ostavivši 2,5 miliona ljudi bez vode za piće, iako su podaci o tehnološkom procesu i tehnološkim parametrima sve vreme bili dostupni da bi se tako razbacivalo netačnim podacima i nemogućim scenarijima.
Pozivanje na rad Uticaj projekta Jadar na biodiverzitet (Krizmanić i ostali) zanemaruje činjenicu jasno napisanu u radu o uticaju na biodiverzitet, da značajan uticaj na biodiverzitet moze imati izlivanje sumporne kiseline u reke ili neprečišćenih rudničkih voda u reke. Kako predložena tehnologija ne predviđa ni jedno od ta dva pisanje rada kao da se to desilo tj da će se kontinulano dešavati je besmisleno.
I ostali podaci izneti u radu izgledaju kao namerno obmanjujući pre nego da su pisani kao posledica neznanja:
Planirani rudnik litijuma Jadar, zajedno sa pratećom infrastrukturom, proizvodnim kapacitetima i najmanje dve deponije, nalazi se u zapadnom delu Srbije u blizini granice sa Bosnom i Hercegovinom, na području poznatom po prosperitetnoj poljoprivrednoj praksi. Projekat bi zauzeo teritoriju okolnih sela koja imaju oko 20.000 stanovnika28. Na osnovu prvobitno predstavljenog životnog veka od 64 godine, projekat bi rezultirao gubitkom posla za hiljade ljudi koji se trenutno oslanjaju na poljoprivrednu proizvodnju ovog područja28. (The influence of exploration activities of a potential lithium mine to the environment in Western Serbia – Scientific Reports)
Zaključak takođe ima istu dakle ključnu tvrdnju:
Iskopavanje rude litijuma u Zapadnoj Srbiji (Jadar) u naseljenom i živom poljoprivrednom kraju bio bi prvi i jedinstven slučaj u svetu. Izgradnja rudnika i postrojenja za preradu, u okviru istog industrijskog kompleksa za vađenje litijuma i bora uništila bi životnu aktivnost oko 20.000 stanovnika lokalne zajednice koji već dobro zarađuju. (The influence of exploration activities of a potential lithium mine to the environment in Western Serbia – Scientific Reports)
Kao referenca (28) koristi PPPPN Jadar, tačnije nacrt prostornog plana predela posebne namene (ako je verovati nacrtima).
Dakle rad podrazumeva da je zona radova na području koje obuhvata 293 km2 (29.300 ha) koje obuhvata opštine Loznicu i Krupanj. (PPPPN Jadar). Međutim na strani 72 tog istog prostornog plana kaže da neće tih 20.000 ljudi koji žive na tih 29.300 hektara da budu izbeglice već da će i dalje da žive tu, i čak kaže da se očekuje smanjenje depopulacije. Neverovatno je da zaključak osam naučnih radnika i akademika pozivajući se na PPPPN Jadar donese zaključak da će biti raseljeno 20.000 ljudi.
Dalje, koga zanima, u tom istom prostornom planu piše da od tih 29.300 ha prenamena u posebnu namenu (rudnik, postrojenje deponija) je 384 ha:
od 11.527 ha poljoprivednih površina na planskom području prenameni se 231 ha.
od 16.138 ha sumskog zemljsista prenameni se 251 ha.
Prema podacima Rio Tinta naseljeni deo koji se preseljava je ukupno 150 ljudi od cega je 51 od 52 domaćinstva prodalo dobrovoljno. Nisam našao šta je sa tim jednim domaćinstvom, zanima me.
Kao zaključak, ovaj rad je prilično demistifikovao 3 stuba peticije o zabrani rudarenja litijuma i bora:
Isparenja sumporne kiseline koje prži kožu ljudi i životinja u krugu od 10 km,
20.000 raseljenih sa planskog područja,
Zagađenje površinskih voda koje će ostaviti 2,5 miliona ljudi bez vode za piće.
Sad ako mene pitate, i ja sam protiv rudnika koji bi izazvao ove tri gore navedene posledice, ali isto tako ako te tri posledice ne postoje, onda šta je potpisano u peticiji?
U zaključku se kaže:
Veliki problem vezan za eksploataciju litijuma u svetu je agresivan proces hemijske ekstrakcije koji uključuje ogromnu količinu koncentrovanih mineralnih kiselina, pre svega koncentrovane sumporne kiseline. (The influence of exploration activities of a potential lithium mine to the environment in Western Serbia – Scientific Reports)
Nigde u tekstu rada nije navedena opasnost od sumporne kiseline niti koju štetu prouzrokuje, ne znam otkud sad u zaključku? Možda je bio ograničen broj karaktera pa nije stalo i u tekst i u zaključak, a tu se vraćamo na početak – da metodologija ovog rada nije ni na nivouu srednje škole – ne možete u zaključku rada koji nazivate naučnim iznositi stavove koji nisu obrađeni u radu.
Potrošnja enormne količine vode za proizvodnju litijum karbonata bi posledično stvorila ogromne količine otpadnih voda koje bi predstavljale veliku trajnu opasnost od zagađivanja površinskih i podzemnih voda. (The influence of exploration activities of a potential lithium mine to the environment in Western Serbia – Scientific Reports)
Ovo takođe nigde nije obrađeno u radu sem referisanje na količinu vode koja se troši u salarima pustinje Atakama, što je neuporedivo više nego što bi se koristilo u Jadru, tako da je ovaj komentar bezvredno nenaučno smatranje bazirano na netačnim informacijama.
Predviđamo da će otpadne vode rudnika biti ispuštene u rečni sistem…. (The influence of exploration activities of a potential lithium mine to the environment in Western Serbia – Scientific Reports)
Koja je metodologija iz „predviđamo“? Pritom rudničke vode su osnovni vodni resurs za fabriku, nije jasno zasto bi se uopšte ispuštale.
Autor je stručnjak za procene rizika od katastrofa
