Ne prođe ni dan da majka Olivera na brojčaniku ne ukuca broj njegovog telefona i ne nazove ga, ali uvek isti odgovor - "osoba koju ste pozvali je isključila mobilni telefon ili je privremeno nedostupna".

Osim što ga zove, piše mu i poruke. Trgne se na svaki poziv sa nepoznatog broja, misli on je. Isto je i kad joj neko pokuca na vrata, iako joj retko ko dolazi. Jedno je dobro, ne gubi nadu da je živ, da je dobro. Jedino joj je to ostalo, s obzirom da nema nikakav trag - ni do dobrog, a ni do one loše strane priče.

Aleksa je nestao 28. decembra. Sa sobom je poneo sve diplome, svedočanstva, sva dokumenta, zbog čega majka misli da je otišao negde u inostranstvo, da mu je neko ponudio posao jer je odličan poznavalac kompjutera.

Ostavio joj je i poruku na kompjuteru da ide u inostranstvo da radi, da mu ta firma za koju je radio nudi posao, smeštaj vizu, da mu je sve obezbeđeno...

- Napisao je i ako mu se ne svidi, da će da se vrati, da ne brinem, da je planirao to i pre ali da nije jer mi je suprug preminuo, a nije hteo još tada da me ostavi samu. Napisao je da ne plačem, da ga ne zovem, neće da odgovara jer bih ja pokušala da ga vratim - napamet zna poruku Olivera, Aleksina majka.

Zbog ove poruke i zbog toga što nema još nikakvog traga, ne želi da se prepustim lošim mislim.

- Nemam ništa u vezi s njim. Ni dobro, a ni loše. Neću da prizivam zlo. Vodim se time da je dobro, da je živ, i vodim se time da je loše da bi se do sada čulo. Čekam dan da me on pozove. Verujem u to da je živ. Ne mogu da mislim da je loše - ponavlja Olivera.

U međuvremenu, imala je poziv od dve osobe, posle više od 20 dana od nestanka, da je viđen u beogradskoj opštini Grocka. Prvo joj se javio muškarac, a zatim i jedna žena koja ga je, navodno, videla u prodavnici.

- Rekla je da ga je videla u prodavnici u Grockoj. Nešto je kupovao i potom je, kako tvrdi ta žena, otišao na autobusku stanicu i tu čekao prevoz. Policija tek treba da nam javi da li su išli tamo i šta su ustanovili - ispričala je u januaru Olivera.

Sad kaže da ni o tome nema nikakvu informaciju.

- Zvala me danas neka žena iz Niša. Putovala je iz Jagodine u Niš, ali to je bilo još pre nego što sam ja prijavila nestanak Aleksin. Kaže da je videla mladića koji je išao za Niš, koji liči na njega, da je bio u odelu, nosio crnu torbu. Ali, nije... To je bilo 25. decembra, bio je kod kuće tada, sa mnom.

- Svaki dan okrećem njegov broj i šaljem poruke. Nedostupan je i dalje. Kad zazvoni moj, vidim nepoznat broj, uvek se nadam da je on, da će da dođe i da mi pozvoni na vrata. To je jedino što i je ostalo da verujem. Da je živ, da je dobro, da će da me pozove ili da dođe. Nemam drugi izbor - kaže Olivera.