Brzo teče ovaj život ludi, dođi, srećo, pored mene budi, kad sve mora brzo proći, provedimo lude noći…

Iako već osamnaesti dan zaredom na licu ima masku preko koje dobija kiseonik, Dragoljub Vasić iz Smederevske Palanke (65), koga svi na odeljenju poluintenzivne nege u kovid bolnici u Batajnici znaju pod imenom Drakče, niže stihove Save Radusinovića dozivajući svoju suprugu Verku (61), koja leži od njega samo tri kreveta dalje.

Ne vide se, samo se prepoznaju po glasovima, koji se ukrštaju sa zvucima mašina za disanje, koje paraju uši. U sobi u kojoj se ne zna da li je dan ili noć, koja miriše na lekove, infuziju, isparenja, u kojoj se stanari međusobno ne poznaju jer ne mogu da govore, a kamoli da ustanu, pošto ih je korona skroz samlela, nego samo od doktora čuju imena onih drugih, vodi se borba za goli život.

Obučeni u bele skafandere, sa svom pratećom opremom, nemo smo posmatrali ta izmučena tela kako pokušavaju da se izvuku iz kandži opasnog virusa.

ČITAVE PORODICE NA RESPIRATORU

Direktorka najveće bolnice u Srbiji dr Tatjana Adžić Vukičević kaže da bolesnici ne gube nadu ni u najgorim trenucima.

– Neki su optimisti, kao što je Drakče. On i njegova supruga nisu jedini bračni par ovde. Nažalost, imamo čitave porodice na respiratorima. Leže nam otac i sin, majka i ćerka, muž i žena, brat i sestra. Niko od njih nije vakcinisan i svi oni se grčevito bore za opastanak. Teško je to gledati. U subotu su majka i ćerka koja ima Daunov sindrom poslate kod nas na lečenje. Devojka je umrla u liftu, nije ni stigla do sobe. Njena jadna majka se bacila na mene, plače ona, plačem ja. Šta uraditi u takvoj situaciji? Kako ostati imun na takav prizor? – ističe dr Adžić Vukičević dok pokazuje takozvanu crnu listu bolnice.

– U julu je bio 41 pacijent koji se lečio od kovida, a u avgustu 42.

U jedinici intenzivne nege ima 100 bolesnika, dok na odeljenju poluintenzivne leži njih 700. Oko 80 pacijenata je intubirano, a to znači da umesto njih diše ventilator. U 95 odsto slučajeva takvi izgube život jer je delta soj, kako se pokazalo, najsmrtonosniji do sada – objašnjava dr Adžić Vukičević.

Drakče, šarmantan i hrabar uzgajivač cveća, uspeva da nam, kroz zamagljenu masku, koju na trenutak odlaže, kaže da samo pesmom može da se bori s koronom kad već nije vakcinisan.

– Pogrešio sam, nisam želeo da primim vakcinu iako su me deca ubeđivala. Sada ležim u istoj prostoriji sa svojom najlepšom ružom, majkom mojih sinova, koju i ne vidim, ali osećam njeno teško disanje. Kud ćeš veće kazne od ove? – priča Dragoljub dok mu se tanana suza sliva niz mršavo lice. Iscrpljen je i on, i njegova Verka, i njegovih petnaest cimera u sobi. Niko od njih nije vakcinisan.

Umorni su od korone, koja ih je pokosila i uzela im zdravlje, duh, kilograme, žene, majke, pa čak i decu.

ODLAZAK NA PAUZU GUBLJENJE VREMENA

Kovid bolnica u Batajnici otvorena je 4. decembra prošle godine. Od tada je kroz ovu ustanovu prošlo mnogo zdravstvenih radnika, koji se danonoćno bore za sve pacijente, ne gledajući na sat, a često ne videći ni sunca ni meseca.

– Iako imamo smene po osam sati, nekad provedemo ceo dan ovde. Zato me bole sve uvrede na račun lekara, sva poniženja koja dobijamo na društvenim mrežama od antivaksera. Niko ne zna da mi bele skafandere najčešće ne skidamo dok ne završimo smenu, jer je odlazak na pauzu ili u toalet gubljenje vremena. Ćuti i trpi i potrudi se da spaseš barem nekog od ovih ljudi ovde.

Ima puno mladih, zbunjenih bolesnika koji ni sami ne znaju šta ih je snašlo. Upravo oni su primer da korona zahvata i mlade, potpuno zdrave osobe. Nedavno smo spasili momka, auto-mehaničara iz Obrenovca od 28 godina, koga smo uspeli da odvojimo od respiratora posle bitke od 27 dana. Izašao je iz bolnice sa 20 kilograma manje, ponovo uči da hoda i pred njim je dug oporavak. Bio je potpuno zdrav – kaže direktorka prisećajući se tridesetogodišnjeg kik-boksera koji je, kako navodi, bio u odličnoj formi, bez ijedne pridružene bolesti, a ipak je preminuo.

PACIJENTI MODRI KAO ŠLJIVE

Dok mlade i neustrašive medicinske sestre podižu pacijente ne bi li im namestile uzglavlje, lekari se nasred sobe međusobno domunđavaju. Kažu nam da će jedna pacijentkinja danas biti otpuštena iz bolnice, dok će dvoje boraca za sopstveni život, nažalost, biti intubirano.

– Anesteziolozi procenjuju da li je postignuta zadovoljavajuća saturacija, tj. koliko je krv zasićena kiseonikom. Na osnovu toga odlučuje se da li pacijent mora da se prebaci na odeljenje intenzivne nege. Nažalost, 90 odsto intubiranih pacijenata u ovom talasu epidemije ne preživi. Zato ih držimo ovde što duže možemo, jer ako odu na intubaciju, znamo da je to kraj. Ovde ima dosta teških pacijenata, koji bi trebalo da leže na intenzivnoj nezi, ali tamo nema mesta. Modri, plavi kao šljive, cvile ispod maski jer se bore za dah. Tuga – kaže jedan od načelnika odeljenja poluintenzivne nege dr Milija Jovanović, za koga smo od nekih pacijenata čuli da je omiljen među lekarima.

“Oženio druga, pa završio na respiratoru”: Medicinarka Maja iz bolnice “Batajnica” o sudbinama pacijenata

– Čujem kako mi viču “Miki”. Drago mi je što ih barem nasmejem, njima je u ovim trenucima potreban smisao za humor, jer od njih se ništa drugo ne traži osim da budu optimisti. Sve medicinske sestre, kao i doktori, ulažu nadljudske napore, a smeh, verujte, može da pomogne u izlečenju – ističe dr Jovanović.

SVI ZA JEDNOG, JEDAN ZA SVE

U kovid bolnici u Batajnici svi rade kao tim. To potvrđuje i dr Jovanović, koji oko sebe ima nekoliko mladih medicinskih radnika koji su na određeno vreme napustili svoja primarna radna mesta kako bi pomogli u lečenju kovid pacijenata.

– Tu nam je doktorka iz Studentske poliklinike, zatim nekoliko medicinskih sestara sa Očne bolnice, potom iz Kliničkog centra, sa pulmologije. Često se desi da ne kažem šta treba, a oni već urade ono što mislim. Samo ujedinjenim snagama možemo pobediti ovo zlo, koje traje godinu i po dana i koje nam uzima prijatelje i porodice – priča načelnik predstavljajući nam svoje mlade kolege.

Iako se odmičemo od soba u kojima leže pacijenti i zalazimo u prostoriju u kojoj lekari obavljaju potrebnu papirologiju, zvuk respiratora ne prestaje da nam para uši. Tik-tak, tik-tak, i tako ukrug, beskonačno. Svaka kapljica tog božanskog rastvora predstavlja korak ka izbavljenju.

– Kiseonik se nenormalno troši, to su u stvari tone kiseonika. Za razliku od decembra prošle godine i marta, oko 98-99 odsto pacijenata je na kiseoniku i to na protoku minimum 15 litara, a potom na mašinama 50, 60, 70 litara i dalje. Sa vrata, čim dođu, idu na kiseonik. Pacijenti dugo čekaju da dođu na pregled, zato su odmah za prijem u bolnicu i zato im je odmah potrebna pomoć u disanju – priča dr Jovanović dok kreće u obilazak najtežih pacijenata.

Gledajući oronula tela obolelih pacijenata, koji izgledaju kao da su se već predali i prepustili smrti, pitamo doktora kakve su prognoze, a on kaže da je sve u volji bolesnika. – Mi smo dali sve od sebe i tu smo da se i dalje brinemo o njima. Ali potrebna je i njihova volja za životom. Pogledajte ovu baku. Ona je dementna, njena pluća su potpuno razorena. Svesna je i ima bolove. Videćemo u toku dana šta će biti s njom, da li će biti intubirana ili će, nažalost, umreti – navodi načelnik.

Opraštamo se i od ove sobe tužnim pogledom, dok poneki pacijent, sa strahom u očima, poplavelim rukama, koje se grče i podrhtavaju, pokušavaju da nam kažu da se pomolimo za njih.

– Nek nas Sveta Petka izbavi od ove pošasti, nek nam da snage i volje da pobedimo i odemo kući živi – izusti Milanko Jeremić (40), vozač gradskog autobusa, koji pored kreveta drži ikonicu Prepodobne mati Paraskeve.

– Moja krsna slava je Sveta Petka. Nisam bio sa ženom i decom da slomim kolač. Nisam išao u crkvu po žito. Samo nek me Gospod i moja Sveta Petka zaštite od ovog zla – kratko je promrmljao Milanko, koji već mesec dana leži u bolnici, a kraj njegove patnje se ne nazire.