Dolazak iz Prijedora u Beograd pamti kao dolazak u mir.

Osećala sam se dobro. Bila sam izvan ratnog područja, tad mi je bilo fino - kaže Veselka za TV Pink.

Ta mirnoća nije dugo trajala, prekinula je realnost da mora da se bori za ćerku i sebe. Iznajmljivale su stan i Veselka kao i svaka majka radila je dan i noć da bi njeno dete imalo normalan život.

Ona je išla u školu, ja na posao, radila sam po ceo dan da bi zaradila što više da imamo, da se prehranimo, da se obučemo, da se ona školuje i bilo mi je dobro - govori Veselka.

Menjala je poslove dok je bolest nije zaustavila u svemu. Tada je nemoć pokucala na njena vrata, a ona na vrata Centra za socijalni rad.

Otišla sam prvo u privhatilište, pošto nismo više mogli finansijski da izdržimo. Stanovi su skupi, a svako gde je bolesnik, proteruju te iz stana. I onda sam rekla, da se ćerka ne bi mučila oko mene, da me da negde stavi u smeštaj i doveli su me u dom - kaže ona.

Iako nije sanjala da će dom biti njena kuća, ipak kaže da su je u Gerontološkom centru divno prihvatili.

Prema meni se ponašaju fino, kao i prema svima. Ovde sam srećna. Kada sam došla bila sam nepokretna, teško bolesna, mislila sam da neću preživeti, a sada jedem i hodam sama, oni me kupaju, svi su dobri, svi su divni i zadovoljni smo i srećni što smo ovde - govori Veselka za Nacionalni dnevnik.

Sa toliko ljubavi i pažnje svakom korisniku pristupaju socijalni radnici. Jedna od njih je i Dragica Novičić, koja kaže da su socijalno ugroženi i oni bez krova nad glavom, postali vidljivi za sistem.

Ova ustanova i naše društvo se maksimalno brinu o tome da oni imaju maksimalne uslove života. Država ih vidi i prepoznaje i pomaže maksimalno. Ovde zaista ima dosta korisnika kojima se smeštaj plaća u potpunosti na teret budžeta Srbije... Tako da, država zaista maksimalno izlazi u susret toj kategoriji ljudi - govori Dragica Novičić.

Veselka je ime dobila kako bi se ceo život veselila, ipak život nije imao takav plan. Ono što je razveseli su unuci, a više u prilogu "Nacionalnog dnevnika".