Kad se u okolini nuklearne elektrane "Lenjin" pre 33 godine zaustavilo vreme, stao je, da se više nikad ne pokrene, i onaj ringišpil u Pripjatu. Čuven po prizoru koji je čovečanstvu ilustrovao posledice jedne od najvećih ekoloških katastrofa. Pamti Marina Veselinović kad je davno gledala fotografije napuštenog zabavnog parka.

Nedavno, početkom juna, ova Užičanka koja živi u Beogradu imala je prilike da lično ovekoveči isti detalj. I niz drugih, jezivih svedočanstava ishoda eksplozije u nuklearki i oslobađanja velike količine radioaktivnih materija u atmosferu. Bila je, znatiželjom vođena, na tački od koje je proleća 1986. drhtala cela planeta.

Kaže, da nije šume, koja je za sve ovo vreme izrasla i od civilizacije, o kojoj svedoče sablasno prazne građevine, otela područje u regionu Černobilja, slike nekad i sada podudarile bi se do poslednje sitnice. S tim da treba voditi računa da vam kadar ne pokvari neki turista jer Ukrajinci su područje Černobilja otvorili za posete koje se odobravaju uz posebne dozvole za ulazak u "zonu povećane radioaktivnosti".

- Sa drugaricom Dunjom Lazić sam planirala put u Kijev kod jednog našeg prijatelja, pa smo rešile da dosanjamo ono o čemu smo odavno maštale, da posetimo region u kojem se desila nuklearna katastrofa. On nije daleko od ukrajinske prestonice, a puno je turističkih agencija koje su u svoje ture uvrstile jednodnevne izlete u taj deo zemlje - priča Marina Veselinović za "Blic".

Po profesiji je ilustrator, a za zanatski prikaz onog što je videla u Černobilju i Pripjatu, priča, trebala bi joj cela knjiga. Teško je, kaže, rečima opisati viđeno, kamoli ga ilustrovati.

- Cela ova zona je zabranjena za naseljavanje i pretvorena u muzej na otvorenom. Gde god se okreneš oko sebe, vidiš trenutke u kojima je stao život. Opet, fotografije koje gledamo mnogo su sablasnije od samog mesta, a ono ne izgleda toliko strašno. Zapravo, svuda okolo je priroda, zelenilo, nabujalo i netaknuto. Pripjat izgleda kao grad u šumi. Ideš, ideš šumom, i usred nje naiđeš na grad. Zaista nestvarno. A opet, imaš na umu da će sve ovo, ovako lepo, ostati zauvek zabranjeno za život čoveka - priča Užičanka.

U Pripjatu je, osim onog zabavnog parka koji pamti sa slika, videla napuštene zgrade, škole, dečji vrtić, pozorište, bolnicu, samoposluge, bazen, pusta sela... Obišla je i reaktor 4 u kojem je došlo do prve eksplozije koja je pokrenula lanac drugih.

- Ulaz u elektranu nije dozvoljen. Neverovatno zvuči da je reaktor 4 najbezbednija tačka u celom području. Na njemu je, da bi zaštitila sve ostalo, izgrađena kupola koja će širenje radijacije sprečavati još stotinak godina - prenosi Marina.

Zastane dah, prepričava utiske Užičanka, kad uđeš u obdanište i zatekneš dečje cipelice razbacane po podu, ili u školsku zgradu čiji pod je prekriven gas-maskama.

- Neki od tih detalja su vešto montirani zbog turista, od posledica nuklearne katastrofe Ukrajinci su napravili atrakciju, a novac zarađen od poseta koriste za održavanje mesta onakvim kakvo trenutno izgleda - nastavlja ona.

Svaki turista na ulasku u regiju Černobilja dobija mini-uređaj poput USB-a koji pomaže timu stručnjaka u merenju radijacije. Takođe, posetioci zadužuju i Gajgerov brojač da bi mogli da se uvere u koncentraciju radijacije.

- Sećam se da je na jednom mestu radijacija bila 3,12 jedinica, a već korak dalje čitavih 28. Sedenje i čučanje je strogo zabranjeno, kao i dodirivanje bilo čega. Obavezno je nositi odeću dugih rukava i nogavica i zatvorenu obuću. Nije dozvoljeno jesti i piti na otvorenom prostoru, a na celom području je zabranjeno i pušenje. Na mestima koja smo obišli radijacija nije previsoka, u nivou je one kojoj se čovek izlaže tokom dvočasovnog leta avionom. Ipak, ovo podneblje nikada neće biti uslovno za život jer je u zemlji ostala velika količina radioaktivnog otpada. Posle havarije napravljena je velika greška jer je mnogo porušenih kuća zakopano zbog čega je zemlja ostala radioaktivna - priča ilustratorka.

Radioaktivni psi čipovani, vratili se jeleni i medvedi

U ugroženoj zoni, čula je od turističkog vodiča, na ličnu odgovornost živi oko 120 ljudi, isključivo staraca koji 1986. nisu hteli da se isele. Marina ih nije videla. Osim njih, ovde je i 600 naučnika i ekologa koji prate radijaciju i rade na održavanju područja.

- Jedan čovek je zadužen samo da vodi brigu o psima, kojih je mnogo. Videli smo te pse, koji su čipovani, ali nismo smeli da ih milujemo jer su radioaktivni. Nastanilo se ovde dosta divljih životinja, na primer jelena i medveda. Sve što je čovek uspeo da pretvori u katastrofu svetskih razmera priroda je vizuelno uspela da vrati u pređašnje stanje - priča „Blicu“ Marina Veselinović.