Domaća muzička scena je na današnji dan, 31. jula 2011. godine, ostala je bez velikog umetnika Ljubiše Stojanovića Luisa, koji je stradao u saobraćajnoj nesreći kod Feketića. Četiri dana kasnije, Luis je sahranjen na groblju Zbeg u Borči, gde je godinama živeo, a iza njega je ostalo mnogo. Luis nije bio samo svojevrstan umetnik, muzičar i izvođač, on je bio veliki prijatelj, sjajan suprug i otac. Stojanović je iza sebe ostavio vanvremenske hitove, koji će trajati godinama, ali i šestoro dece - Miodraga, Marka, Maju, Andreja, Sergeja i Elu Mitu.

Uskoro će se navršiti osma godina od kad je Luis napustio ovaj svet, a njegova nevenčana supruga Silvana Stojnić dala je veliki intervju za naš portal i tom prilikom govorila o svim poznatim i nepoznatim detaljima iz života ovog vrsnog muzičara.

Silvana je 19. godina mlađa od Luisa, rodila mu je troje dece, planirali su još veću porodicu, ali ih je u tome sprečio život. Ipak, sada, osam godina od kad Ljubiše više nema, Silvana bez gorčine priča o svim situacijama koje je prolazila sa svojim suprugom, ali i nakon njegove smrti.

- Mnogo vremena je prošlo. Posle osam godina iz potpuno druge perspektive sagledavam moju životnu priču sa Ljubišom. Kada vam život ovako dodeli karte, onda ste prinuđeni da s tim dodeljenim kartama uradite najbolje sto možete i da izvučete maksimum. Osvešćenja su stizala jedno za drugim. Emotivna bol za gubitkom životnog partnera je, nakon dve godine od njegovog odlaska, prerasla u borbu za čistu egzistenciju. Bila je to potpuna imitacija života. Tada neminovno počnete da postavljate sebi neka pitanja, tražite odgovore i tako krenete putem ličnog rasta i razvoja. Čini se kao da se sve izdešavalo juče, a toliko raznih događanja je stalo u osam godina, kao da je prošao ceo vek. Nemam više u sebi toliku tugu i težinu koju sam nosila dugo godina. Mnogo rada na sebi, spoznaja i uvida koje sam osvestila tokom tog perioda je uticao da se danas tako osećam. Ne mogu da kažem da u nekim fazama emotivne slabosti suze same ne poteku kad krenu neka sećanja, s tim što sam ipak u ovoj životnoj fazi motivisana da pričam o lepim stvarima. A to je svakako naša ljubavna priča, koja nije imala srećan kraj. Sudbinska stvar. Kao i naš prvi susret i upoznavanje, koje svakako nije bilo slučajno, jer ja ne verujem u slučajnosti. Ni njegov odlazak nije bio slučajan, verovatno je sve to tako trebalo da bude - započela je razgovor Silvana za naš portal.

Ljubavna priča Luisa i Silvane počela je 2001. godine i ličila je na pravi scenario za holivudski film - ona mlada i lepa, nezaposlena, a on gospodin prilično stariji od nje, koji se zaljubljuje na prvi pogled i sve čini kako bi je osvojio. Silvana nam je na početku razgovora otkrila da nije nikada čula za Stojanovića dok se nije doselila u Beograd i prvi put se susrela sa njegovom muzikom, a ubrzo i sa njim.

- Ja sam rodjena u Banjaluci, a Banja Luka je u prošlom veku bila rokerski grad. Ja narodnu muziku nisam slušala tada, tako da nisam ni znala da postoji Luis i njegova muzika. Kad sam se doselila u Beograd 1997. godine, prvi put sam ga videla na TV-u u nekoj emisiji, gde je bio vrlo škrt na rečima i voditeljki odgovarao sve sa "Da" ili "Ne", i sećam se da mi je to bilo vrlo mučno za gledanje i promenila sam kanal, potpuno iznervirana. Četiri godine kasnije, 2001.godine, sam ga lično upoznala, potpuno, naravno, slučajno. Naime, ja sam se 2000. godine, posle pada Miloševićevog režima, vratila za Banjaluku kod mojih roditelja, ali nisam dugo izdržala. Već početkom 2001. godine sam se ponovo vratila za Beograd i počela da tražim posao. Naći posao u to doba je bilo vrlo teško i u tom periodu sam živela kod prijateljice, sestra iz Amerike mi je slala novac, a sećam se da sam i neki lični zlatni nakit prodala da sebi obezbedim sredstva za život. U to doba Saša Vidić je imao svoj brend BROZ, i sa ekipom s kojom sam se tada družila sam to veče išla na modnu reviju na Kalemegdan. U tom društvu je bila i pevačica Ivana Ćosić, koja je bila na samom početku njene pevačke karijere. Ivana je trebala to veče da otpeva prateće vokale kod Ljubiše u studiju, pa smo nas tri otišle prvo u Borču. Dok je Ivana bila u studiju, moja prijateljica i ja smo bile u kući kod Ljubiše i ono što mi je baš ostalo u sećanju je, da je , nakon što je i nas ponudio, jeo sutlijaš iz šerpe potpuno opušteno, kao da nas dve nismo u kući. Kad je sve bilo završeno u studiju, svi zajedno smo s muzičarima otišli na večeru. Ljubiša je sedeo sa nas tri i kroz razgovor saznao da tražim posao. Ponudio mi je posao sekretarice u studiju, što je meni bilo malo čudno da nekom pevaču treba sekretarica. Objasnio je da je već neko radio te sekretaraske poslove pre mene, i da u studiju postoji kancelarija i da mu je vrlo važno da ima nekog ko može da mu vodi brigu o terminima zakazanih nastupa. Dao mi je vizit karticu i rekao da mu se javim, ako sam zainteresovana. Pošto mi je trebao posao, odlučila sam da pokušam. Kad sam mu se javila i saopštila da prihvatam ponudu, on se najljubaznije zahvalio i razgovor završio sa "Budi dobro". Kasnije sam shvatila da je tako sa svima završavao razgovor. Moj prvi radni dan je bio ponedeljak, 25.06.2001. godine, kada sam dosla u 11 sati. Kada mi je pokazao studio i moje radno mesto i objasnio šta da radim prvog dana, saopštio mi je da je taj dan i njegov rođendan i zamolio me da mu pomognem oko priprema, s obzirom da je očekivao manje društvo uveče. Tog dana je i master CD gotovog albuma bio poslat u Švajcarsku na štampu, što je bio razlog više za slavlje. Tako da je moj prvi radni dan u Ateljeu LOUIS započeo na Ljubišin rodjendan, u 11 sati, a završio sutradan ujutru u 5 sati, nakon rođendanskog druženja i preslušavanja novih pesama sa CD-a "POGLED IZNUTRA". Sve slučajno, a!?? Često je dolazio u studio i znali smo dugo da pričamo o svemu. O njegovom načinu života, pogledima na život, o mom životu, očekivanjima, razočarenjima. O svemu što život čini živim. Nekako je sve bilo spontano, vrlo brzo smo se konektovali i naša komunikacija je bila savršena. E, sad... Moglo bi se podvesti pod kliše. Priča između direktora i sekretarice, a ja sam negde duboko osećala koliko je on bio poseban, ne samo kao javna ličnost, već i privatno. I sve što je radio i pričao bilo je potpuno drugačije i posebno. Kad mi je jednom prilikom ispričao celu bajku o prasetu koje mu je poklonilo svoju kožu kako bi se za njega izradile opanke (a to mu je bila najomiljenija i najudobnija obuća), shvatila sam koliko mu je mašta velika i koliko je sve bilo bajkovito, i koliko je to meni sve prijalo. Donosio mi je svaki dan punu činiju voća, ponekad je dolazio i iščitavao mi stihove Mike Antića. Sve češće sam s njima odlazila na svirke i na druženja posle svirke. Ljubiša je tada bio u fazi razlaza sa bivšom suprugom, s tim da razvod nije bio službeno okončan. Posle sam upoznala i njegovu decu i suprugu. Početak naše veze je bio javna tajna u uskom krugu ljudi, bar sam ja tako mislila, dok neka novinarka nije napisala neki tekst o nama. Time mi nije dala priliku da ja sama saopštim svojim roditeljima da sam u vezi s 19 godina starijim čovekom. Ja sam tada imala 31 godinu, a Ljubiša 50. Iako sam znala da se to neće svideti mojim roditeljima, da će mnogi imati loše komentare za našu vezu, da mogu doživljavati razne neprijatnosti, ja sam ipak duboko u sebi osećala da radim pravu stvar. Bez obzira na sve to. I bila sam u pravu. Ljubiša je po svojoj posebnosti, autentičnosti u muzičkom i vizuelnom smislu, harizmi i energiji bio jedinstvena pojava. Jedan vanzemaljac, u kontekstu njegovog pristupa životu, muzici, deci, ljudima. Meni se, sa ove vremenske distance, čini kao da je već tada spoznao tajnu života, i to se ogledalo u lakoći i jednostavnosti njegovog načina življenja i pristupu i rešavanju nekih svakodnevnih izazova. I bez obzira na razliku u godinama, ponekad se činilo da sam ja starija od njega, jer sam tada doživljavala sve mnogo ozbiljnije od njega i čini mi se, ponekad pravila dramu tamo gde drame nije bilo - kaže Silvana.

Poznato je da se Silvana i Luis nikada nisu zvanično venčali, pa s toga ona nikada nije ni uzela njegovo prezime, zbog čega je pevač često žalio. Ona je u razgovoru sa nama otkrila da su venčanje zaista planirali, i to samo nekoliko meseci pre tragedije koja je celu porodicu zavila u crno.

- Kao i svaka devojka, ja sam imala viziju kako jednog dana treba da izgleda moj brak sa mojim partnerom. Brak mojih roditelja, kao model braka, se nije uklapao u tu viziju, i tada sam znala da, ako treba moj brak da liči na njihov, ja ne želim ni da se udajem. Ja sam samo želela životnog partnera s kojim mogu da delim život, i dobro i loše, pa i po cenu da se nikad ne udam, jer meni taj papir nije značio ništa. Taj moj stav nije bio podržan od strane roditelja, i uvek su mi govorili da sam mimo sveta. A ja samo nisam htela da se uklapam u neke okvire, da bi se ispoštovala neka forma. To sam pokazala i vezom sa Ljubišom, koji je bio dosta stariji od mene. Mene je ineresovala suština, i uvek sam pratila svoj osećaj i moji izbori su me doveli do ovde gde se sada trenutno nalazim. I uprkos svemu, ja sam zadovoljna i nista ne bih menjala. Naslušala sam se raznih priča o razlozima koji su me doveli do veze sa Ljubišom, i sve to nije bilo baš prijatno. Ja danas znam da kada ljudi daju sebi za pravo da pričaju i komentarišu nekoga, tada najviše govore o sebi. S moje strane je bila čista emocija, a možda sam to pokazala i time što nisam htela da se udam, a imala sam priliku. U jednom njegovom intervjuu sam pročitala kako me je prosio. Posle sam prokomentarisala, uz smeh, da mora da sam bila u nesvesti kad me je prosio. A on je i prosidbu radio na svoj način, jer je deci često govorio kako bi bilo dobro da i mama ima isto prezime, pa da konačno budemo porodica. Naravno, to je uvek govorio u mom prisustvu. Moj stav je bio da ne želim građansko venčanje, već da se venčamo u crkvi kad izrodimo svu decu, jer smo planirali još dece, kako bi sva naša deca prisustvovala i svedočila venčanju. Čak sam predložila da posle imamo svadbenu žurku u našoj rođendaonici, koja se nalazila pored naše kuće, da on bude u scenskoj haljini s leptir mašnom koju je nosio na Beoviziji s Flamingosima, a da ja budem obučena u belo odelo. Ne zvuči bas kao bajkovita svadba, ali to smo bili mi - iskrena je Silvana.

Silvana je u odličnim odnosima sa Luisovom decom iz prethodnih brakova, sa Miodragom, kog je pevač dobio u braku sa Nevenom, kao i sa Majom i Markom, koji se takođe bave muzikom, a njih je Luis dobio u braku sa Dubravkom Dudom, kojoj je čak posvetio i istoimenu pesmu.

- Mi smo se vrlo retko viđali i dok je Ljubiša bio sa nama. Uglavnom kada smo slavili slavu ili rođendane. Svako je bio na svoju stranu. Pošto se svima nama život potpuno preokrenuo, svako je dalje nastavio kako je mogao. U suštini mi imamo jako lep odnos. U poslednje dve godine sve je nekako došlo na svoje mesto. Sa Majom se u poslednje vreme vrlo često viđam, izađemo na ručak, na kafu. Nekad se sastanemo obe sa decom i lepo se družimo. Majinoj ćerki Tatjani moji sinovi su ujaci, a Ela Mita joj je tetka, pa se nekad šalimo na tu temu. Pre nekoliko dana smo izašle, ona je nešto pričala i pomerala nervozno prste, na način kao i njen otac, i ja joj kažem: „Dobro bre, Ljubiša, smiri se biće sve u redu“. Mnogo svi liče. Moj Andrej mnogo podseća na Marka, Sergej mnogo liči na Maju i on je Ljubišin mali klon, dok je Ela ista ja. Mada Ljubišin prijatelj Perica kaže da Ela ima neki Ljubišin nerv, njegovu žicu. Tako da svi liče i očigledno svi vuku taj neki "Stojanović Luis gen". Sin iz prvog braka Mića živi u Nemačkoj, vidimo se kad dođe u Beograd, ali ne svaki put. Retko se desi da uspemo svi vremenski da se uklopimo da odemo svi zajedno u bioskop ili na sladoled. Eto, još nismo proslavili zajedno Markov rođendan koji je bio u januaru, jer je Marko baš angažovan i dosta putuje i radi. Kao i njegov tata - ponosno ističe Silvana.

Njihov život tekao je skoro pa savršeno, sve do tog zadnjeg julskog dana 2011. godine, kada je Luis zauvek otišao, što je najteže palo njegovoj deci. Silvana bez oklevanja priznaje da su njena deca traumatično prošla kroz ovaj period, naročito zbog toga što su ostali bez oca u trenutku kada im je očeva figura bila najpotrebnija.

- Ela je te 2011.godine imala 2 i po godine, Sergej je trebalo da napuni 6, a Andrej 8 godina. Svako od njih je to doživeo i proživeo na svoj način. Andrej, kao najstariji, je dve godine posle, u trećem razredu, imao ozbiljan problem sa želudcem. Sećam se da danima i noćima nismo spavali i da smo svako malo završavali u Tiršovoj. Nisam pristala da ga ostavim u bolnici na ispitivanju, iako je to bila preporuka lekara, jer sam prosto osećala da su same njegove emocije uzrokovale bolove u želudcu. Okrenula sam se alternativnim i homeopatskim načinima rešavanja uzroka. Nakon nekog vremena Andreju je bilo dobro. Sergej se posle sahrane bio potpuno zatvorio. Čak nije ni plakao. Bila sam uplašena takvom njegovom reakcijom, pa sam mu jednom prilikom to i rekla. Rekla sam mu da mi je čudno da ne plače za tatom i da ga ne spominje, na šta mi je on, bukvalno, šapnuo na uvo da je on toliko tužan da ne može čak ni da plače. Tako se ponašao sve do njegovog rođendana u septembru, kada se to jutro probudio i ispričao mi da je sanjao tatu kako je došao kolima ispred kuće, doneo mu poklone i čestitao rođendan. Sećam se da sam sama sebi rekla: "Hvala ti Ljubiša"! Od tog dana smo sasvim normalno pričali o tati i prepričavali razne dogodovštine, a Sergej ga je često sanjao i svaki put mi prepričavao snove. Ela Mita, kao najmlađa, izgledala je kao da ona ima najmanju svest o tome da njen tata više nije s nama. U tom periodu, neposredno posle sahrane, imala sam potrebu da plačem, a stalno sam se suzdržavala zbog dece. Kad bi me stigli ti teški trenuci i oni bi plakali zajedno sa mnom, pitajući me zašto plačem i da li su oni nešto skrivili. Ela Mita je uspevala da me detektuje čim mi se grlo stegne, pa me jednom takvom prilikom uhvatila svojim ručicama za lice i pitala me: "Mama, je l' ti to plačeš?". Ja sam odgovorila da ne plačem, iako sam bila na ivici suza, a ona se nadovezala i rekla mi nešto što mi je urezano za ceo život: "Mama, nemoj da plačeš, tata je samo umro"! Ostala sam bez reči. Kratko posle toga me pitala da li sam srećna i naravno da sam joj odgovorila da jesam, kad vidim njih troje zdrave i srećne. To su samo neki od trenutaka moje dece koja su na svoj način izražavala tugu ili svest o gubitku svog oca.

Njihov život posle Ljubišine smrti nije bio lak, Silvana je bila na rubu egzistencije, ali se u jednom trenutku sve preokrenulo.

- Iskreno, naježim se kad pogledam unazad, pogotovo tih prvih 5, 6 godina. Sećam se da sam često koristila njegov parfem, kad god mi je bila potrebna podrška pri rešavanju nekih važnih pitanja, jer sam tako imala osećaj da je pored mene i da će sve biti dobro. Godinama nisam raspremila njegovu muzičku sobu, kao i druge njegove lične stvari, kojima sam sebi stvarala iluziju kao da će se vratiti, jer mi je to davalo snagu da idem napred. Činilo mi se kao da sve životne i svakodnevne situacije tako lakše rešavam. Ne bih da pomislite da sam bila luda u tom periodu, ali to je bila moja slamka za koju sam se držala. Pored toga, tu su naravno, bila i deca. Deca su mi bila pokretački motor, ako tako mogu da se izrazim, jer sa njih troje i svim obavezama oko njih, u smislu škole, vrtića, muzičke škole i svih drugih vannastavnih aktivnosti, malo je ostajalo vremena za tugovanje, plakanje i vraćanje unazad. Išla sam samo napred. U tom periodu sam bila prinuđena da predškolsku ustanovu, čiji sam vlasnik, stavim u stanje mirovanja, jer nisam uspevala da se bavim i decom i poslom u isto vreme. Taj period od 2013 - 2016. godine je bio najteži, u egzistencijalnom smislu. Nisam imala nikakve prihode, čak sam celu jednu godinu primala socijalnu pomoć. Ja bih taj period mog života nazvala "Život na veresiju". Snalazila sam se kako sam znala i umela. Čak sam i par meseci vozila i Ljubišin neregistrovan auto, dok nisam rešila i taj izazov. Bilo je tu svašta još, od dugovanja za kredite, tekuće račune. Bilo je dana kada nisam imala ni dinara u džepu, kada sam bila prinuđena da zajmim novac. Čisto preživljavanje. A bilo je tu i lepih trenutaka. Porodičnu slavu, Sv. Andrej Prvozvani, nisam prekinula da slavim. Slavili smo i bez novca, na način da je najuži krug prijatelja dolazio i da je svako od njih donosio nešto od hrane, a ja sam spremala žito i slavsku pogaču, vino i sveću. Tada smo evocirali uspomene na sva prethodna zajednička slavlja kada je i Ljubiša bio sa nama. I tako smo se družili jednom godišnje. Takvi trenuci su me držali živom i davali mi vetar u leđa, sve do 2015. godine, kad sam ponovo pozajmila novac, odblokirala račun firme, poplaćala sva dugovanja za objekat u kojem se nalazio vrtić i s potpunim fokusom da uspem, pokrenula ponovo ceo sistem. Ne od nule, već od dubokog minusa. I uspela sam.

Autor: R. Lazarević