Šminka može biti igra, kreativni izraz i mali ritual kojim sebi ulepšavamo dan. Ali kada izlazak bez pudera izaziva nelagodu, a svaka nesavršenost na licu postane razlog za zabrinutost, odnos prema lepoti može da preraste u nešto mnogo složenije od želje da izgledamo lepo.
Za mnoge žene šminkanje je prijatan deo svakodnevice. Biranje nijanse karmina, naglašavanje očiju ili isprobavanje novog proizvoda može da bude način izražavanja ličnog stila i raspoloženja. Nema ničeg lošeg u tome da želimo da istaknemo ono što nam se dopada na sopstvenom licu. Problem nastaje kada šminka prestane da bude izbor i postane uslov da se osećamo dovoljno lepo da izađemo iz kuće, sretnemo prijatelje ili dozvolimo nekome da nas fotografiše. Tada više nije reč samo o tome kako želimo da izgledamo, već i o tome kako doživljavamo sebe kada ne možemo da kontrolišemo svaki detalj svog izgleda.
Jedan od znakova takvog odnosa može biti osećaj da nas drugi posmatraju mnogo kritičnije nego što to zaista čine. Osoba počinje da razmišlja o podočnjacima, nepravilnostima na koži ili borama koje bi drugi možda jedva primetili. Puder tada nije samo kozmetički proizvod, već način da se umiri strah od tuđeg mišljenja. Kratkoročno, to može doneti olakšanje, ali ako se sigurnost sve više vezuje za naš izgled, vremenom može postati teško da se osećamo prijatno bez poznate rutine. Tako nešto što je počelo kao zadovoljstvo može neprimetno da preraste u obavezu.
Na takav odnos prema sebi utiče i okruženje u kojem se svakodnevno susrećemo sa pažljivo doteranim licima, filtriranim fotografijama i idealima lepote koji se neprestano menjaju. Kada je lice na društvenim mrežama gotovo uvek predstavljeno pod savršenim svetlom, sa ujednačenim tenom i bez vidljivih nepravilnosti, prirodna koža može početi da nam deluje kao nešto što treba popraviti. Posebno je nezgodno kada zaboravimo da gledamo odabrane i često digitalno obrađene prikaze, a ne realnu sliku nečijeg svakodnevnog izgleda. U takvom poređenju lako je izgubiti meru i početi da tražimo mane koje nam ranije nisu smetale.
Ipak, važno je ne poistovećivati ljubav prema šminki sa nesigurnošću. Neke žene se šminkaju svakodnevno zato što uživaju u tom procesu, dok druge više vole prirodan izgled. Nijedan izbor sam po sebi ne govori koliko neko ima samopouzdanja. Mnogo je važnije kako se osećamo kada šminka nije dostupna ili kada odlučimo da je ne nosimo. Možemo li da odemo na kafu bez pudera, prihvatimo fotografiju na kojoj nismo savršeno doterane ili izađemo iz kuće kada nam koža nije u najboljem stanju, a da nam to ne pokvari čitav dan? Odgovor ne mora biti isti svakog jutra, ali ako nas sama pomisao na lice bez šminke ozbiljno uznemirava, vredi zastati i razmisliti o tome odakle dolazi taj pritisak.
Foto: Unsplash.com
Možda je najvažnije da šminku ponovo posmatramo kao mogućnost, a ne kao uslov za samopouzdanje. Možemo voleti crveni karmin, uživati u savršeno nanetom ajlajneru i osećati se posebno kada smo doterane, a da istovremeno prihvatamo svoje lice bez svih tih dodataka. Samopouzdanje ne znači da moramo voleti svaku nepravilnost niti da treba da se odreknemo kozmetike kako bismo dokazale da smo sigurne u sebe. Znači da naš osećaj sopstvene vrednosti ne zavisi isključivo od toga koliko smo uspele da prikrijemo. Najlepši odnos prema šminki možda je upravo onaj u kojem je nosimo zato što želimo, a ne zato što se plašimo da budemo viđene bez nje.
Autor: S.Paunović
