Prvi ranac, prvi učitelj, prvi čas i gomila emocija — kako da polazak u školu bude lep početak, a ne izvor pritiska?
Polazak u prvi razred jedan je od onih trenutaka koje roditelji dugo pamte, ali ga svako dete doživljava drugačije. Za neke mališane to je velika avantura kojoj se raduju nedeljama unapred, dok drugi sa zebnjom gledaju novu zgradu, nepoznatu učiteljicu i činjenicu da više nisu „mali iz vrtića“. Zato je važno zapamtiti da ne postoji jedna ispravna reakcija na polazak u školu. Uzbuđenje, strah, stid, radoznalost, pa čak i ravnodušnost mogu biti potpuno normalni.
Najveća greška koju roditelji mogu da naprave jeste da od prvog dana naprave projekat koji dete mora da „položi“. Prvi razred nije takmičenje u tome ko će najbrže naučiti slova, najlepše pisati ili imati najbolje ocene. Mnogo je važnije da dete postepeno stekne osećaj da je škola mesto na kojem sme da postavlja pitanja, pogreši, pokuša ponovo i traži pomoć. Ako od samog početka dobije poruku da njegova vrednost zavisi od uspeha, učenje lako postaje izvor straha umesto radoznalosti.
Iza prvog razreda krije se i velika promena u svakodnevici cele porodice. Dete dobija nove obaveze, drugačiji ritam dana i potrebu da postepeno razvija samostalnost. Roditelj će verovatno želeti da kontroliše svaki domaći zadatak, svaku svesku i svaku ocenu, ali je korisnije da bude podrška nego lični školski inspektor. Dete treba da zna da je roditelj tu kada zapne, ali i da polako uči da samo organizuje svoje stvari i preuzme odgovornost za ono što može.
Važno je i ne porediti decu. „Vidi kako je on već naučio da čita“, „Tvoja drugarica sve završava sama“ ili „Tvoj brat je imao sve petice“ možda zvuče kao motivacija, ali dete iz njih često čuje sasvim drugu poruku: nisam dovoljno dobar. Svako dete ima svoj tempo, a prvi razred je upravo period u kojem se te razlike prirodno vide. Nekome će trebati više vremena da se navikne na kolektiv, nekome na čitanje, a nekome na samu ideju da sada postoje obaveze koje se ne mogu preskočiti.
Foto: Pixabay.com
I možda najvažnije — ne treba zaboraviti da je prvak i dalje dete. Posle škole mu i dalje trebaju igra, kretanje, smeh, dosada, vreme sa roditeljima i osećaj da ne mora svakog dana da bude savršeno. Prvi razred jeste veliki korak, ali ne bi trebalo da bude kraj bezbrižnog detinjstva. Najlepša uspomena koju dete može da ponese iz tog perioda nije savršeno popunjena sveska, već osećaj: „Bilo me je malo strah, ali sam znao da nisam sam i da mogu da pokušam.“
Autor: S.Paunović
