Većina dece je sanjarila o sopstvenoj kućici na drvetu, izdvojenoj oazi za igranje. Ljudi koji žive upravo u takvim konstrukcijama predstavljaju pravu misteriju za spoljni svet, a sve što antropolozi znaju o njima jeste tradicija koju praktikuju od sedamdesetih.

Navodno su članovi plemena Korovai bile regularne žrtve "lova na glave" Citak plemena sve do 1960-ih, a veruje se kako je poslednji napad bio 1966. Možda je upravo strah od takvih napada i nužna samoodbrana prisilila Korovai ljude da žive na drveću, piše Express.hr.

Oni žive u indonežanskoj Papua Novoj Gvineji, a kuće grade na drveću visokom između šest i 12 metara. Ipak, među njima postoje i rekorderi, kuće na visini od 35 metara iznad površine zemlje. Većina je izgrađena na samo jednom drvetu, ali neki pripadnici plemena su raširili svoje domove na nekoliko stabala. Prema naučnicima, čvrsto Banjan stablo se obično koristi kako bi služilo kao glavni stub koji prolazi kroz kuću. Krošnja drveta se seče i od nje se pravi podizmeđu grana. Zidovi i krov se zatim prave od istog drveta od kog su napravljeni i okviri, a sve se zajedno spaja ratanom.

Pod je očigledno napravljen od jačih materijala, tako da ljudi mogu da hodaju po kući bez straha od propadanja. On mora da bude izuzetno čvrst, jer svaka kuća ima oko desetak ljudi koji žive u njoj. Korovai pleme pravi ove kuće ručno, a alati koje koriste podsećaju na one iz praistorijskog doba.

Ne razumeju pitanje "zašto?"

Šumsko tlo po mišljenju ovih ljudi pripada duhovima koji se po njemu kreću noću. Ne poznaju većinu apstraktnih pojmova, a reč "manop" znači im odobravanje, dobro raspoloženje, sreću i sl. Ne poznaju racionalizam ni pitanje zašto. Sve što rade rade jer je to tako od davnina, jer su to radili njihovi preci. Nijednom strancu ne govore svoja imena i mitove, a znaju da broje samo do 25. Jedna kuća služi im služi tek oko pet godina.

Ko umre u kući, u njoj ostaje

Mrtve ako umru u šumi naslone na drvo, a ako umru u kući ostave ih tamo i izgrade novu kuću. Muškarci idu u lov, grade zamke za svinje, kuću, brane na reci. Obično love svinje, zmije, ptice, glodare, ribe i rakove. Belcima je obično zapanjujuće njihovo umeće penjanja. U krošnjama love ptice, pitone i oposume. Žene skupljaju plodove, beru travu, love žabe, guštere i insekte.

Sistem klanova

Svaki klan sastavljen je od nekoliko muškaraca, njihovih žena i dece. Žene se uzimaju iz drugih klanova dogovorom. Kao miraz ženinom klanu daju se dve manje svinje ili jedna velika, kao i ogrlica od psećih zuba. Svinjskom kljovom buše nosnu hrskavicu, a nozdrve bambusovim trnjem.

Žene za vreme menstruacije muškarci ne smeju da vide, pa se povlače u malu udaljenu kućicu na zemlji gde inače i rađaju decu. Za to vreme pomažu im i hranu donose druge žene. Duhovima žrtvuju svinje. Polne aktivnosti takođe obavljaju u šumi i pri tome se nikada ne ljube.

Nekoliko dokumentarca je napravljeno o Korovai plemenu, a napisano je i bezbroj članaka. Još 1993. godine filmska ekipa je dokumentovala proces izgradnje kuće na drvetu i njihovu praksu kanibalizma (kao oblik kaznenog pravosuđa) i drugih običaja.

Kad bi umro neki član plemena uvek se pretpostavljalo da je to zbog delovanja crne magije, a ne zbog prirodne smrti. Zbog toga je trebalo naći člana plemena u kom se nalazi zli duh, ubiti ga i pojesti kako bi se spasili ostali. Smatra se da su članovi jednog od ovih plemena pojeli Majkla Rokfelera, sina njujorškog guvernera Nelsona Rokfelera. On je davne 1861. godine nestao prilikom ekspedicije u kojoj je posmatrao članove ovih plemena. Njegovo telo nikad nije pronađeno.