Nedavno smo mogli da primetimo kako su neki predstavnici takozvane opozicije u Srbiji zahtevali da vojska i policija svrgnu i uhapse predsednika Aleksandra Vučića, bez obzira na to što je ovakav apel i insistiranje na puču nedvosmislveno krivično delo. Bez obzira što je određeni broj pojedinaca uočio i kritikovao ovaj somnabulni apel, neverovatna je činjenica da nije izvršena nikakva akcija od strane države koja bi predstavljala reakciju na takvo krivično delo.

Sada se postavlja se pitanje, zašto? Ako je svima vidljivo da krivično delo postoji i da počinilac ne beži od njega, nego ga sa ponosom promoviše, zašto onda ništa nije učinjeno?

Biće da je to zbog toga što već jako dugo u Srbiji trpimo brainwashing koji se vrši nad srpskim naradom godinama. Možemo da primetimo se sve čeće koriste jaki i zvučni termini kao što su "diktatura", "fašizam" i "autokratija" i da oni tako polako gube svoj smisao. Nazvati nekoga u vlasti diktatorom i onda samo čekati bilo kakvu jaču akciju od strane države (te to prestaviti kao dokaz ranije tvrdnje) je postala svakodnevnica. Takvo ponašanje pojedinaca koji somnabulno urlaju kvazi-levičarske termine neprestano se podržava od strane opozicije i svaki put kada neko izvede takavu diskvalifikaciju prema vlasti biva obavezno pohvaljen i uz spinovanje postavljen na socijalnim mrežama i pro-izdajničkim medijima.

Mogli smo da primetimo sličnu pojavu proteklih godina u SAD-u, tokom admnistracije Donalda Trampa, zbog preterane upotrebe reči "rasizam" taj pojam je izgubio bilo kakvu vrednost. Svaki put kada bi SAD predložio deportovanje ilegalnih migranata, podvlačim ilegalnih jer je to termin koji poseduje pravnu težinu, akcenat se neprestano stvalja na činjenicu da su ti migranti latino-amerikanci, pa se insinuira da ta mera nije zakonita nego da se bazira na ličnom rasizmu Donalda Trampa.

Trentuno se u Srbiji dešava analogna stvar sa terminom "diktatura". Iako samo postojanje opozicije dokazuje da diktatura ne postoji, oni ipak taj pojam koriste svakodnevno, smatrajući da im ta tvrdnja predstavlja paravan, da mogu da čine bilo šta i znajući da tako nikada neće imati posledice za kršenje bilo kog zakona. Primeri su tu i svaki dan ih je sve više: Vuk Jeremić dobija donacije od kriminalca koji su pohapšeni u inostransti- ne odgovara, Boško Obradović poziva na puč- ne odgovara, o Draganu Đilasu i njegovom kršenju zakona je suvišno više i pričati, ali, kao što znate- ne odgovara!

Kada bi država učinila nešto u ime zakona i tako imala adekvatnu reakciju na neko krivično delo, a da je subjekat tog delikta neki lider opozcije, oni bi jednostavno tvrdili da je to diktatura. Kao što pijanice i narkomani misle da su subverzivni kada pređu kolima na crveno, tako i naša navodna opozicija umišlja da može da poziva na rušenje državnog poretka huškajući vojsku da svrgne i uhapsi legitimno demokratski izabranog predsednika, štiteći se od adekvatne državne reakcije zlopotrebom iskrivljenih i potrošenih termina kao što su autoritarnost, diktatura i fašizam. A, svaku zakonsku meru protiv njihovog krivičnog dela tumače samovoljom autoritarnog predsednika Aleksandra Vučića.

Prema tome neopredeljeni građani Srbije i oni koji podržavaju legitimnu državnu upravu su postali građani drugog reda, a prvi red zauzima opozicija koja je iznad zakona i koja će neprestano da provocira vlast da reaguje kako bi zapravo i trebalo da reaguje, a onda će da briznu u plač i padnu očaj jer se narušava sama srž demokratije (a po njima: demokratija su samo oni) nadajući se da će njihovo jecanje biti dovoljno glasno da bi ga čula neka zapadna sila.

Neverovatno je da je tom perfidnom stragegijom i taktikom i sam predsednik diskriminisan i razoružan jer čak nije u mogućnosti ni da reaguje na gnusne uvrede i pretnje njemu i njegovoj porodici, kako bi inačne reagovao svaki slobodan građanin Srbije. Ukoliko predsednik učini bilo šta to će biti samo još jedan dokaz njegove strašne diktature.

Smatram da bi ova situacija morala hitno da se reši i molio bih da Tužilaštvo i država reaguju protiv ovog brutalnog poziva na puč, kao što bi reagovala svaka država na pokušaj rušenja državnog poretka.

Ukoliko državni organi ne budu blagovremeno reagovali na ove brutalne pokušaje izazivanja državnog udara, mogli bismo da dočekamo situaciju da se taj opozicioni balon toliko naduva i da nas dovede do situcije u kojoj bi svaki patriotski pokušaj zaštite državnih interesa bio proglašen fašističkom odbranom autoritarnog režima.

A, zapravo, mi smo svedoci ekstremne fašistoidne agresije dezorijentisane opozicije!

Lav Grigorije Pajkić