44 godine kasnije, Ignjatović je svoj novi album nazvao upravo po stihovima Antićeve pesme "Epilog" - "Od vriska do šaputanja".

Kako otkriva u intervjuu za Pink.rs, Mika Antić je na njega u poetskom smislu imao najveći uticaj, ali se na muziku i pesme koje stvara odražavaju i njegovi poslovni uspesi i neuspesi sa kojima se kao kardiolog reanimator suočava svakodnevno spasavajući živote.

Kad vas nešto sa čim svaki dan živite uporno podseća na prolaznost života, koliko smo krhki i potrošni, onda živite svaki dan kao praznik sreće, i još čvršće stojite na zemlji", iskren je Ignjatović.

Kada ste počeli da se bavite muzikom i zbog čega?

Za osmi rođendan, dobio sam na poklon od oca gitaru. Kada sam dovoljno ovladao instrumentom, počeo sam da sviram i pevam poznate pesmice za prijatelje na raznim druženjima. Kao i svi klinci i ja sam uglavnom svirao i pevao ne bi li se dopao nekoj devojčici. Kao gimnazijalac počeo sam da pišem pesme i komponujem po koju stvar te sam osnovao bend i počeo da nastupam po mestima širom Vojvodine na igrankama kako se to tada zvalo. Od 1980. posle dosta personalnih izmena nastupam sa rok sastavom pod nazivom Neron.

Obavljate veoma zahtevan posao. Koliko je teško uskladiti posao kardiologa reanimatora i baviti se aktivno muzikom? Da li se teške situacije sa kojima se srećete na poslu odražavaju i na vašu muziku?

Na Klinici za kardiohirurgiju u Sremskj Kamenici sam počeo da radim 1987. godine i tada je praktično bend “Neron” iz studentskih dana je prestao da postoji. Međutim, 2004. godine prelazim na jednu privatnu kliniku u Sloveniji I ukazuje mi se malo više slobodnog vremena i mogućnost da ponovo okupim bend.

Lagao bih kad bih rekao da nije naporno, ali je izvodljivo. Samo mi ne ostaje skoro ništa slobodnog vremena za odmor. Kada ispromovišemo ovaj album i održimo bar godinu dana koncerte po eks ju prostorima ispraznimo baterije onda ću se neko vreme posvetiti porodici i skupljati snagu za dalje.

Svakako da odgovoran posao kojim se bavim, uspesi i neuspesi na poslu utiču na mene pa tako i na moje izvođenje, moju poeziju i muziku. Znate kad vas nešto sa čim svaki dan živite uporno podseća na prolaznost života,koliko smo krhki i potrošni, onda živite svaki dan kao praznik sreće, i još čvršće stojite na zemlji.

Imaju li muzika i lečenje neke sličnosti?

Medicina leči telo a muzika dušu. Pošto su duša i telo jedno onda ispada da je i muzika lek. Hrana i lek za dušu.

Zbog čega ste za naziv albuma izabrali baš stihove Mike Antića?

Naslov “Od vriska do šaputanja” mi daje komotitet da na najbolji mogući način uobličim svoj kabaretski nastup, od suptilnih emocija do eksplozije besa i energije. Mika Antić se družio sa mojim ocem i ostalim članovima uprave Džudo kluba Slavija u Novom Sadu, a ja sam u to vreme bio džudista , reprezentativac za juniore. Mika je bio prisutan na svim takmičenjima i navijao je za mene.

Sećam se kada sam 1972. god. izgubio u finalu državnog prvenstva, on je plakao i rekao mojoj majci da smo mi moralni pobednici. Kada sam 1973. godine osvojio naslov državnog prvaka u Splitu, poklonio mi je svoju sliku ulje na platnu, more sa zlatnim talasima, svojeručno je uramio i napisao posvetu: “Mikici (kako su me moji zvali) kao početak jedne zlatne serije”. U njegovoj zbirci pesama “Živeli prekosutra” je između ostalih klinaca i meni posvetio jednu pesmu “Zlatni pojas”. On je definitivno imao najviše uticaja na mene u poetskom smislu i veoma sam počastvovan i srećan kada govorim njegovu poeziju.

Šta nedostaje muzičkoj sceni danas?

Muzička scena danas je slična muzičkoj sceni posle drugog svetskog rata. Prvi Jugoslovenski roker Mile Lojpur svirao na pravljenoj električnoj gitari koja je preko predpojačala bila uključena u radio koji je služio kao pojačalo i pevao strane hitove na engleskom jeziku, ali ga nije dobro znao pa je često izmišljao reči.

Danas većina bendova, istina, svira na sjajnim gitarama, odličnom opremom , odlično se služe engleskim jezikom, ali nažalost i dalje pevaju tuđe pesme i imitiraju u izvođenju i ponašanju druge, pevaju o tuđim gradovima , tuđim životima, tuđim devojkama, tuđim ljubavima, tuđoj sreći i tuđim životnim problemima. Dakle nedostaje im sve. Sve što smo mi dečaci iz 80-tih imali.Svoje pesme, svoje snove, svoj život. Želim im da stvore vreme , da stvore nešto samo svoje, da žive svoje pesme.

S. Milovanov