„Munje rasteruje. Žive poziva. Mrtve oplakuje. Zvona. Mojoj porodici su, sasvim slučajno, donela mnogo sreće“, priča Nemanja Kremenović čija porodica drži livnicu skoro 40 godina.
Livnicu iz Topole isprva ništa nije razlikovalo od konkurencije. Međutim, jedan poziv promenio je sve.
- Mi smo imali malu livnicu i otkupljivali smo bronzu i ostale metale. Onda nas je pozvao jedan čovek. Sećam se toga iako sam bio mali. Ponudio je tati bronzu. U gepeku je dovezao zvono i svi su bili šokirani. Otac ga je pogledao, dao mu oko 300 maraka i sklonio ga u dvorište. Ono je bilo ratni plen i moji su to znali. Šest godina je stajalo kod nas i po njemu su napravljeni prvi kalupi, ali ga nikada nismo pretopili. Nakon toliko godina, vraćeno je crkvi u Hrvatskoj, sa koje je i skinuto - priča Nemanja, koji smatra da je to zvono njegovoj porodici donelo sreću.
Prva dva pokušaja porodice Kremenović da izliju zvono su propala, ali do danas, 16 godina kasnije, izlili su više od 2.000.
- Moj otac ima naviku da kaže da se naš rad svako jutro “čuje” na 2.000 mesta. Najviše izlivamo zvona od 150, 300 i 500 kilograma, ali imali smo zvono i od četiri tone. Naša zvona su “odlazila” i u Australiju, Kanadu, Švedsku, Švajcarsku, pa i u Rusiju. U 95 odsto slučajeva bila su naručena za pravoslavne hramove, ali i za nekoliko katoličkih crkava iz Hrvatske - priča Nemanja i dodaje da naši ljudi iz dijaspore naručuju srpsko zvono iako je ono zbog transporta znatno skuplje.
Krste se kada livnica zvoni
- Kada smo počeli da testiramo zvona, komšije koje ovde žive ustajale su i krstile se misleći da su to zvona sa crkve. Sada su već navikli - priča kroz smeh Nemanja, koji se nada da će tradicija biti nastavljena i da će i njegova deca zavoleti ovaj posao.
Zvona porodice Kremenović krase brojne manastire, među kojima su Mileševa, Studenica, Ćelije, Nikolje i Pustinja.
- Tokom ratova zvona su kradena ili uništavana. Postarali smo se da se ona ponovo izliju, neka smo i poklanjali, sve samo da ne utihnu. Prva zvona na crkvi u Kosovskoj Mitrovici koja su zazvonila posle pet godina tišine došla su iz naše livnice. Tada je grad utihnuo, a na hiljade ljudi se okupilo oko crkve. Plakali su čak i vojnici Kfora - kaže Nemanja, koji će zajedno sa svojim radnicima izliti i zvono od dve tone za Đurđeve stupove.
Foto: ligrap.com
Kako kažu u ovoj livnici, tehnika izlivanja zvona nije se menjala hiljadu godina.
- Sada je malo lakše jer imamo struju i lakši transport, ali je sve ostalo isto. Da bi zvono bilo kvalitetno mora da bude od prave bronze. Ako je materijal loš, ono će pući kao od kristala, a možete dobiti i „gluvo zvono“ koje ne pušta ton - priča Nemanja, čija je porodica u jednom trenutku imala oko 50 starih zvona na stanju.
Kako navode ovo je posao koji se voli.
- Počeli smo sa zvonima, a onda nam je vladika Teodosije iz manastira Dečani doneo polijelej iz 17. veka koji je bio oštećen. Monasi su ga skinuli jer su se plašili napada Albanaca sa Kosova. Mi nismo mogli da ga sastavimo, ali smo uspeli da napravimo kopiju. Tako smo počeli da pravimo i horose, svećnjake i krstove - kaže Nemanja Kremenović.
