1. maja 1999. ni atobus, a ni putnici „Niš ekspresa“ nisu stigli gde su krenuli. Projektil je bukvalno prepolovio autobus dok je prelazio most preko reke u mestu Lužane i ubio 15 dece i na desetine odraslih, i Srba, i Albanaca.

Ni dve decenije posle porodice nastradalih ne mogu da se pomire sa gubitkom najmilijih koje je zadesila stravična smrt. Među 40 poginulih bili su i 17-godišnji Nikola, 15-godišnja Marija i njihova baka iz Gračanice.

- Uništili su mlade duše, a i nas. Obilazimo je skoro svaki dan. Kad bismo mogli, ostali bismo ovde, ali ne možemo. Ako nas dvoje nestanemo, onda nema ko da ih obilazi. Ne može da se preboli, a zaboravićemo sve tek kada budemo uz njih – kaže otac ubijenih, Dragiša Petrović.

- Borim se da živim kako i koliko mogu, ali snaga me popušta, zdravlje isto – govori kroz suze majka Zorica Petrović.

U znak sećanja na stradale na gračaničkom groblju služen je molitveni pomen.

- Danas smo ovde pre svega kao meštani, komšije i rođaci da podelimo sećanje na Nikolu i Mariju, kao i bol zajedno sa porodicom Petrović. To je najmanje što možemo da uradimo. Nažalost, u jednom danu kuća je zatvorena i veoma je teško živeti bez nade za budućnost – rekao je predsednik Opštine Gračanica Srđan Popović.

Kobnog 1. maja 1999. godine neposredno nakon gađanja autobusa teško je povređen i lekar kada u novom napadu bombardovano vozilo Hitne pomoći, a dva sata kasnije iznad Beograda NATO avioni izbacivali su letke na kojima je ćiriličnim slovima pisalo da NATO štiti nezaštićene na Kosovu i Metohiji.