Ipak, problem ne treba zanemariti, jer napad psa uvek prouzrokuje šok, a ako je žrtva dete, posledice budu fatalne.

Da bismo smanjili rizik od ovakvih pojava, pre svega treba da naučimo ponešto o ponašanju pasa, pa ćemo tako izbeći mogućnost da kod njih, najčešće nenamerno, izazovemo bes i burne reakcije.

Prema rečima Karena Overola sa Univerziteta u Pensilvaniji, jednog od vrhunskih stručnjaka za ponašanje životinja koji je identifikovao dvanaestak različitih kategorija agresivnosti, ovo nije baš jednostavno.

To znači da ne postoji jedinstven izraz na osnovu koga možemo zaključiti da pas ima loše namere, i da treba uočiti različite situacije i znake upozorenja.

Režanje i pokazivanje zuba su jasan znak da treba biti na oprezu. Ali, drugi oblici ponašanja, kao što su položaj repa i ušiju, mogu da budu promenljivi,zavisno od tipa agresivnosti. Treba takođe napomenuti da je vremenski razmak između ovih signala i prave agresije toliko kratak, da ne omogućuje neki odbrambeni manevar.

Bendžamin Hart, sa Dejvis univerziteta u Kaliforniji, proučavao je odnos između agresivnosti i rasne pripadnosti. Posmatrao je nivo prijemčivosti na obuku,reagovanjei agresivno ponašanje kod različitih rasa. Prema njegovim zapažanjima, najagresivniji psi sa najburnijim reakcijama, a istovremeno najteži za obuku,su oni srednjih i malih dimenzija, kao što su terijeri i patuljasti šnaucer.

Rotvajler i nemački ovčar takođe pokazuju sklonost ka agresivnosti, ali ublaženu sporijim reagovanjem i veoma visokom prijemčivošću na obuku. Neosporno je,međutim, da je rotvajler, zbog veličine, opasniji od foksterijera, pa je poželjno da ovako velike i temperamentne pse drže osobe koje su u stanju da njima upravljaju na odgovarajući način.

Znači da problem agresivnosti ne možemo pojednostaviti tako što ćemo sastaviti listu potencijalno opasnih rasa.

Mada su kod nekih osobine čuvara i sklonost ka preuzimanju vođstva izraženije nego kod drugih. Karakter psa se formira tokom celog perioda vaspitanja i učenja.