Ovo je ispovest jedne porodice iz Subotice koja je prošla agoniju sa svojim kućnim ljubimcem.

"Budući da u poslednje vreme mnoge porodica uzimaju ili udomljavaju pse, hteli smo da sa vašim čitaocima podelimo naše iskustvo i da ih upozorimo da su to osetljiva bića o kojima se treba brinuti kao o bebama. Udovoljili smo na kraju sinu i uzeli smo psa, mešanac, malo štene koje smo dobili od prijatelja iz Novog Sada. Nikada pre toga nismo imali psa kao kućnog ljubimca, ni suprug ni ja. Držali smo ribice, hrčke, papagaje, imali smo i afričkog ježa, ali psa nismo nikada imali. Raspitali smo se kod prijatelja koji već godinama imaju pse, jer nismo hteli negde da pogrešimo. Odmah smo ga odveli kod veterinara, primio je sve injekcije koje je trebalo i taman kada je dobio i svoj pasos, krenula je naša agonija.

Naime, čim je ušao u naš dom, osvojio je naša srca. Posvetili smo mu se skroz. Naučio je odmah da ne sme da piški u kući, da traži kada želi da ide napolje da vrši nuždu, i bili smo ponosni na njega. Nestašan je, voli da se igra, kao i svako kuče. Budući da mu ispadaju zubi, znali smo da će da gricka nameštaj. Kupili smo mu mnogo igračaka koje gricka, tako da smo nameštaj spasli. Međutim nismo mogli da ga odviknemo od krickanja kablova. Prekinuo je dva kabla za miš, pa smo uzeli bežični, a onda je krenuo i na kabl za kablovsku i internet. Iako je to sakriveno, uspeo je da nekako iskopa, i ostali smo bez interneta. Nismo se ljutili na njega, bilo nam je čak i simpatično, ali sve posle toga i nije!

Da bi to nekako ipak sprečili a da ne galamino i ne ružimo ga, suprug se raspitao kod prijatelja koji godinama, ali godinama imaju pse i drže ih u stanu. Jedini savet koju su nam dali jeste da namažemo nečim ljutim kablove i "neće više". Suprug, koji inače uživa u ljutoj hrani, odluči da namaže sa najljućim sosom koji ima. Toliko je ljut da štipa za oči i pre nego što ga liznete. Naše malo je to polizalo sa slašću i svi smo bili zapanjeni. Istina, posle toga nijednom nije prišao kablu, ali je zato dva dana posle toga počeo da povraća. Sve što stavi u usta i pojede momentalno ispovraća. Krenulo je to naveče, kad smo se vratili iz šetnje. Celu moć se mučio, uzdisao, a ujutro kad smo ustali, on nas je samo tužno posmatro. Šta god da smo mu ponudili naš halapljivac nije hteo. Popio je samo malo vode i ponovo počeo da povraća. Odmah smo ga odveli kod veterinara.

Iako nije imao temperaturu, što nas je malo hrabrilo, posumnjali smo da je progutao neko strano telo! Kako se povraćanje nastavilo, morali su da ga stave na infuzuju! U razgovoru smo sve spomenuli, kako je halapljiv, štuca čim jede, sve njuška napolju i sve hoće da pojede, a onda se suprug setio da je namazao i kablove ljutim sosom. Veterinaru je bilo to dovoljno! Dva dana smo ga vodili na infuzuju, pio je probiotike, kao i lek za želudac. Prekorila nas je što slušamo savete drugih, a ne stručne ljude i rekla nam da psi nemaju tako razvijeno čulo ukusa, kao čulo mirisa, i da zato često gutaju šta stignu i lako se otruju. Nismo spavali dva dana, svi smo bdili nad njim, ljubili ga, mazili, pazili, pratili kako diše, i kada je prošao prvi dan bez povraćanja i kada je počeo da skakuće po kući, bili smo presrećni i odahnuli smo. Ono što je sad jedino dobro, što smo dobri sa veterinarkom i sad se samo sa njom savetujemo", napisala je u svojoj ispovesti Subotičanka.