Kada se dete umiri čim mu date pametni telefon, to ne znači da ste rešili problem, već da ste ga samo odložili, kažu psiholozi.
U savremenom roditeljstvu, pametni telefon je postao poput rezervnog roditelja, ne umara se, ne postavlja pitanja i uvek ima spremnu pesmicu ili crtani film.
Na prvi pogled, deluje kao magični štapić koji smiruje dete u sekundi. Ali, da li se iza tog mira krije tišina razvoja, socijalne interakcije i emocionalne povezanosti?
Davanje telefona malom detetu često počinje iz dobre namere: da se dete umiri u čekaonici, da mama završi ručak ili da se izbegne plač na javnom mestu.
Ali ono što roditelj vidi kao rešenje trenutne neprijatnosti, dete doživljava kao emocionalni obrazac, svaki nemir rešava se ekranom.
Mozak deteta nije "ekran-kompatibilan"
Deca do treće godine razvijaju najvažnije veštine kroz pokret, kontakt očima i igru rukama.
Kada umesto kockica, bojica i razgovora dobiju svetlucavi ekran, gube ne samo motoričke i govorne podsticaje, već i kapacitet da nauče kako se osećanja regulišu bez spoljašnjeg podražaja.
Nevidljive posledice
Roditelji često kažu: "On se lepo igra sam telefonom." I to jeste tačno, ali ono što ne vide su propuštene prilike za razvoj pažnje, empatije, kreativnosti i socijalnih veza.
Dete gubi šansu da nauči kako da se nosi s dosadom, frustracijom ili samoćom, jer sve to rešava algoritam.
"Samo 10 minuta" preraste u sat
Jedan od najvećih mitova jeste da se ekran može "umereno" koristiti s decom od godinu ili dve. Realnost je da dete ne zna da meri vreme, niti da razlikuje crtać od stvarnog sveta.
Jednom kada nauči da ga telefon umiruje, sve drugo postaje dosadno.
Šta umesto telefona?
Nisu rešenje ni skupe igračke, ni edukativne aplikacije. Umesto toga: priča, dodir, pesma, šetnja, gledanje kroz prozor, zajedničko spremanje hrane. Sve ono što deluje kao gubljenje vremena, zapravo je kapital u detetovom razvoju.
Telefon je napravljen da privuče pažnju odraslog čoveka, a kamoli deteta. Kada detetu dajemo uređaj koji čak ni nama ne uspeva da ostavimo, mi mu šaljemo poruku da je tišina vrednija od povezivanja, kaže se u jednoj studiji.
A prava tišina, ona koja dolazi kada se dete zaigra u stvarnom svetu, zvuči mnogo bolje.
Autor: S.M.
