"Ja sam Kristina Popović, fotograf za sahrane".
Broj telefona pronašli smo u oglasima, pozvali i dobili odgovor - "Da, naravno, između ostalog ja slikam i sahrane. Profesionalno" - i to radi već 26 godina. Nije ni sanjala da će naslediti posao svog dede koji je po selima istočne Srbije takođe fotografisao sahrane. I svog oca koji je tu tradiciju nastavio. Fotograf joj je i majka. Samo je jednom dobila pitanje da li fotografiše sahrane i bez dileme rekla - "da". A onda je probila led.
Svedeno obučena u crnu garderobu sa manje primetnim belim detaljima i stilizovanim logom svog imena, Kristina nas je sa svojim fotoaparatom dočekala na jednom od najvećih beogradskih grobalja. Duga, crna kosa, oštar pogled i ruke spremne da podignu "profi" aparat kojim beleži najtužnije trenutke, lagani hod između spomenika, okretni potezi, čučanj - Kristina koristi svaki slobodan ugao i momenat da napravi dobru fotografiju. Uplakano lice, plamen sveće koji poigrava nad suzama, raka, dodir sanduka, iskreni zagrljaj.
- Kada zemlja kreće da se baca u raku, slikam svaki trenutak dok sanduk ne nestane, i to je najteže. Najteže je i meni i tim ljudima koji posle gledaju slike - priča Kristina za Telegraf.rs.
Upravo njen zadatak jeste da zabeleži momente koje u najtežim trenucima porodica ne primećuje. Suze, bol, šok - sve to Kristina mora da isključi, čak i ako oseti, da ne skida pogled sa okulara, da ne propusti nijedan momenat.
Kako kaže, radi isključivo po pozivu i slika sahrane ne samo u Beogradu i u rodnom Negotinu, već u celoj Srbiji.
Jednostavno - porodica koja želi da na taj način zabeleži oproštaj od najmilijih poziva Kristinu. Oni koji je očekuju objektiv na kameri ponekad se zbune, pa malo i kriju, ali Kristina je ipak predana tome da zabeleži lica ožalošćenih.
Fotografa traže oni ljudi koji žive u inostranstvu, jer ne mogu da prisustvuju sahrani, ali i oni koji, nažalost, sahranjuju svoju decu.
"Slikajte svakoga ko je ušao u kapelu"
Zahtevi su različiti, a jedna žena posebno je ostavila utisak na našu sagovornicu. Tražila je da se dokumentuje ko je sve bio na sahrani.
- Rekla mi je "Želim da se slika svako ko je ušao u kapelu i svako ko je bio na sahrani". Svako ima neku želju, a ja naravno ne pitam zašto, moje je da odradim svoj posao, a želje su uvek različite - priča nam Kristina.
"Ne sviđa mi se, ružno sam ispala dok plačem"
Fotografisanje sahrana je za Kristinu vrsta reportaže. Beleže se momenti, ljudi, kroz slike priča jedna teška priča.
Neko neće lepo ispasti, neko će biti uhvaćen u kadru iz prikrajka, a neko neće moći da sakrije suze.
Ali, jedna primedba potpuno je iznenadila našu sagovornicu.
- Imala sam situaciju gde me je jedna žena zvala posle predatih fotografija i rekla: "Ja sam ružno ispala dok sam plakala". Bila sam zatečena situacijom, niko nije lep kad plače, naročito kada je sahrana u pitanju, niko tog dana ne izgleda lepo - ispričala je Kristina.
Ona kaže i da su o činjenici da neko želi fotografa na sahrani potpuno podeljena mišljenja. Neko se jednostavno pita - Zašto? Zašto bi to neko želeo da ima. Drugi, pak, baš žele da se taj događaj ovekoveči.
- Nismo svi zainteresovani za sve u životu. Ti koji traže da se slikaju tog dana, naravno, daju svojim rođacima i prijateljima, prvenstveno onima koji ne mogu tog dana da budu prisutni na sahranama. Neki kažu "To je morbidno", kao ja sam sama morbidna, na loš način zarađujem pare. Nikoga ne teram da se slika, ja sam fotograf za sve i slikam ono što musterija traži, ja slikam i rođendane i proslave i mature i decu - kaže sagovornica.
Vatreno krštenje Kristina je doživela sa svojih 19 godina, kada je fotografisala prvu sahranu. U pitanju je bila jedna romska porodica u kojoj se neguju nesvakidašnji običaji.
- Prva sahrana je bila užasno teška i to ću pamtiti ceo život, nekako sam progutala knedlu, posle je bilo lakše. Imala sam 19 godina. To je bio stariji čovek, oko 85 godina i bio je kod kuće pet dana. To je taj običaj kod njih - kovčeg je bio otvoren, pokojnik je bio čudne boje i bilo mi je najčudnije kad je trebalo da krenemo iz kuće, jer su se deca, rođaci i prijatelji pozdravljali s njim i svi su ga ljubili. Decu su podizali da se pozdrave sa njim i to je njima bilo sasvim normalno. Shvatila sam da je to moj posao, oko stavim na vizir i ne razmišljam ni o čemu.
Nije retkost, dodaje, da ljudi požele da se slika pokojnik u sanduku. Otvorenom. To nisu prijatne situacije, priča naša sagovornica, jer je njegov izgled ipak promenjen nakon nekoliko dana boravka u hladnjači.
