Ovaj crno-beli pripadnik mačje vrste započeo je mornarsku karijeru u "Krigsmarine" - floti nacističke Nemačke, kao ljubimac posade.

Prvi brod na kojem je "služio" bio je legendarni "Bizmark", dugačak 241 metar, koji je porinut 14. februara 1939. godine. Mačak se pridružio posadi 18. maja 1941, a potopila ga je saveznička mornarica u pomorskoj bici krajem maja 1941. Preživelo je svega 111 od 2.200 članova posade.

Prvi posao "Bizmark"

Pošto je "Bizmark" potopljen mačak je promenio stranu u ratu i ime. Nekoliko sati kasnije, mačka su pronašli kako pluta na dasci, a spasli su ga mornari sa britanskog razarača "Kozak". Posada mu je dala ime Oskar, i mačak je promenio stranu u ratu.

Oskar je bio na "Kozaku" narednih nekoliko meseci, dok je brod obavljao dužnost pratioca konvoja na Mediteranu i Severnom Atlantiku. Kratko vreme sve je išlo glatko, ali je na kraju razarač teško oštećen torpedom, a 139 članova članova posade je poginulo.

Kada je potonio "Kozak" Oskar dobio je novo ime Sem i brod.

Dan nakon potonuća, 27. oktobra 1941. Oskar je opet pronađen kako se drži za komad daske zapadno od Gibraltara. Britanski oficiri su ga odneli na obalu, a kada su shvatili o kojem se mačku radi, promenili su mu ime u Nepobedivi Sem - prikladno za nekoga ko je preživeo potonuće dva ratna broda. Ali, avantura još nije bila gotova ...

Nepobedivi je preživei u potapanje trećeg broda, a onda ga je britanski guverner poslao kući.

Tri puta spašen sa daske

Sema je usvojila posada "Ark Rojala" (inače, broda koji je torpedovao "Bizmarka"). Zanimljivo je da je "Ark Rojal" preživeo nekoliko torpedovanja i stekao reputaciju "srećnog broda", čak su Nemci u nekoliko navrata izvestili da je potopljen, i zato je to bilo pravo mesto za Nepobedivog Sema.

Međutim, ova kombinacija ipak nije bila dobitna, i 14. novembra 1941, pri povratku sa Malte, "Ark Rojal" je potopila nemačka podmornica.

I ovog puta Sem je nađen na plutajućoj dasci, a izveštaji kažu da je bio "usplahiren, ali nepovređen". I za njega je ovo bilo previše, pa je prebačen na kopno i proveo neko vreme u rezidenciji guvernera u Gibraltaru. Na kraju je prebačen u Veliku Britaniju, gde je ostao u "Domu mornara" u Belfastu do kraja svojih zemaljskih dana, 1955. godine.