Štaviše, stručnjaci pretpostavljaju da su napadi besa, po kojima je bio poznat Ivan četvrti, takođe, bili izazvani nepravilnim lečenjem.

Strani lekari su prenebegli recepte ruske narodne medicine, već su trovali  cara preparatima od žive. Na kraju njihova pogrešna taktika lečenja nije koštala života samog Ivana Groznog nego i njegovog sina, i još hiljade ljudi koje je on pogubio u izbezumljenom stanju.

Poslednji dan cara

Čak 50 godina i 105 dana: Ivan Grozni je sedeo na tronu duže nego bilo koji od ruskih careva. NJegov poslednji dan je detaljno opisan u hronikama. Tog 8. marta 1584 godine, ruski car je naredio da mu donesu i pročitaju naglas njegov testament, nakon čega se tri sata kupao u banji: rusko parno kupatilo je uvek olakšavalo stanje Ivanu Groznom, koji je tokom mnogih godina pokušao da se izbori sa teškom bolešću. Nešto kasnije car je poželeo da igra šah sa boljarom Belskim. On je počeo da postavlja figure na tablu, ali iznenada je pao na pod i za nekoliko minuta umro stiskajući u ruci šahovskog kralja.

Tokom mnogih godina nakon toga pričalo se da je Ivan Grozni bio otrovan od strane boljarske „opozicije“. Nakon nekoliko vekova ruski naučnici su sproveli istraživanje posmrtnih ostataka cara i otkrili da se u njima nalazi neverovatna količina žive. Iako neki smatraju ovo dokazom namernog trovanja Ivana, većina naučnika se slaže sa hipotezom da su u pitanju posledice mnogogodišnjeg nekorektnog lečenja.  

Bakine priče

Njegova baka Ana je bila ćerka srpskog plemića Stevana Jakšića i unuka Jakše Brežića, vojvode despota Đurađa Brankovića. Ana se početkom četrnaestog veka udala za litavskog kneza Vasilija Glinskog. NJihova ćerka Jelena je 1526. godine postala žena ruskog velikog kneza Vasilija petnaestog i 4 godine kasnije je donela na svet sina Ivana. Baka Ana je mnogo pričala svom unuku o srpskoj istoriji, o Nemanjićima, o Svetom Savi i o podvigu kneza Lazara. Ivan je bio oduševljen ovim pričama, pa je čak i sebe smatrao potomkom velikih srpskih vladara. 

Veliki požar

Mladi car Ivan četvrti je jako voleo svoju srpsku baku Anu i hrabro ju je štitio u vreme narodne pobune 1547. godine kada se Jakšićeva našla bukvalno na ivici smrti. Te godine u Moskvi je izbio veliki požar koji je uništio pola grada. Nastradalo je hiljade ljudi i narod je tražio krivca. Okrivili su Anu. Pričalo se po gradu da je ona vračara koja vadi srca mrtvima, pravi od njih neke eliksire i prska ih po Moskvi da bi izazvala požare. I do sada nije poznato zašto su Moskovljani uperili prst baš u carsku baku.

Najverovatnije glasine su širili boljari kojima je smetala uticajna porodica Ane Jakšić-Glinske. Narod je podigao veliku pobunu. Sin Ane, knez Jurij Glinski je bio ubijen u Uspenskom saboru. Samoj Ani život je visio o koncu. Srećom, ona u tom trenutku nije bila u Moskvi, a njen unuk Ivan je nekako uspeo da umiri pobesnelu gomilu. Kada se malo slegla prašina oko Ane, Ivan je naredio masovna hapšenja i kažnjavanje pobunjenika. 

Car-sinoubica

Tada je prvi put car pokazao podanicima svoju groznu narav. Ali to je bio tek početak. S vremenom, Ivan je postajao sve suroviji i nasilniji. Paranoični vladar je sumnjao u sve i svakog. Čak i prema sopstvenim ukućanima Ivan je ispoljavao veliku agresiju. On je jednom pretukao trudnu ženu svog sina što je dovelo do pobačaja. A kada mu je sin to zamerio, Ivan ga je u napadu besa udario štapom u glavu. Jedanaest dana nakon toga carević je umro.  

Русский царь Иван Грозный был выдающимся государем Всея Руси. Изображение святого Георгия на гербе имеет отношение к римскому императору Константину Великому. Иван Грозный рассматривал себя, как преемника Константина и проводника высших сил и считал, что власть дана ему Богом. pic.twitter.com/zf8xbx3PpH

— Pasha (@PashaMoscow20) 26. мај 2020.

Žrtva lečenja

Tokom dugog vremena raspravljalo se o razlozima nasilnog ponašanja Ivana Groznog. Mnogi su pretpostavljali da je u pitanju neki psihički poremećaj. Ali nedavna istraživanja su pokazala da je ruski car postao žrtva stranih lekara. Iz nekih razloga Ivan nije pribegavao pomoći ruskih travara nego se oslanjao na dostignuća tadašnje evropske medicine. On je imao veliko poverenje u poznatog lekara Ralfa Stendiša koga mu je poslala engleska kraljica. Naučnici pretpostavljaju da je baš Stendiš prvi dijagnostikovao Ivanu sifilis. On je preporučio caru da uzima lekove od žive.

Ovu taktiku lečenja su preuzeli i drugi evropski doktori koji su kasnije zamenili Stendiša na ruskom dvoru. Car je dobijao bukvalno konjske doze žive.  Takva terapija je postala uzrok merkurijalizma, odnosno hroničnog trovanja živom. Konstantna intoksikacija je izazvala patološke promene u radu nervnog sistema cara. Ivan je postao nemiran, razdražljiv, paranoičan - a to su karakteristični simptomi merkurijalizma. Ukoliko se čovek predozira živom, može dobiti epileptički napad i eksploziju besa.

Baš to se i dešavalo Ivanu Groznom koga je često obuzimao nekontrolisani gnev. Terapija koja je imala toliko ozbiljne nuspojave nije pomogla caru da se izbori sa „sramotnom bolešću“. U šesnaestom veku od sifilisa nije bilo leka. Doduše, Ivana ne bi spasli ni travari. Ali da je car dao prednost narodnim receprtima, barem ne bi postao bezuman zbog neprekidnog trovanja i ne bi pogubio u napadima besa hiljade ljudi – među ostalima i sopstvenog sina.