Priznajte sebi da NISTE DOBRO! Milica Kemez progovorila o psihoterapiji, priznala sve: Teško je naći dobrog doktora

Kako kaže, ranije je za podršku najčešće tražila prijateljice, dok danas pomoć radije potraži od ljudi koji su za to profesionalno obučeni.

- Ali imam i ja kad kome da se iskukam. Pre sam to radila drugaricama, a sada lepo platim terapiju, platim koučing, platim lepo da me neko sasluša, ko će profesionalno, stvarno, da me posavetuje, a ne da se potencijalno raduje ili da me krivo savetuje. I lepo, meni mirna glava, i nikad bolje. Ali mislim da sam najviše u veri negde pronašla pomoć, i da sam samu sebe tu najviše učvrstila i pomogla sama sebi. Što se tiče tih stručnih ljudi, promenila sam više psihologa i psihijatara. Dešava se nekad da ti ne odgovaraju. I oni sami kažu: „Ne možemo da ti pomognemo.“ Dešava mi se da mi kažu: „Pa eto, vidiš kako ti sve znaš. Pa ti sve znaš. Pa ti tačno znaš šta je tebi.“ I šta ćemo s tim što ja znam? Platila sam te da mi kažeš ono što već znam! Onda uhvatim sebe da ja pričam i da ja sama sebe lečim, ispričam se i dam savet, a oni samo tako obezbede prostor. Samo me neko sluša i ćuti - izjavila je Milica za Alo.

„Treba normalizovati odlazak kod psihijatra“

Kemez ne krije da joj nije bilo lako da pronađe stručnu pomoć koja joj odgovara. Ipak, jedno iskustvo posebno izdvaja, a smatra i da bi ljudi trebalo otvorenije da razgovaraju o mentalnom zdravlju.

- Teško je naći dobrog psihijatra, ali ima jedan fenomenalan psihijatar u Novom Sadu koji mi je radio kompletnu analizu ličnosti. Ali eto, on je sad u Novom Sadu, pa ne mogu da komuniciram sa njim. Mislim da treba normalizovati odlazak kod psihijatra, da treba ljudi malo da se zapitaju što su svi toliko živčani, što su svi tako otuđeni, što su tako postali pokvareni, zavidni... Sve to negde može da se leči, samo treba sebi priznati. Jako je teško da sebi priznaš. I meni je teško da priznam sama sebi da nemam najsavršenije telo jer ne trčim 10 kilometara svaki dan, ali to je činjenica. Jednostavno, čovek treba da se suoči sam sa svojim činjenicama - rekla je Kemezova za Alo.

Kao frizerka sluša brojne životne priče

Milica je govorila i o tome koliko ljudi tokom odlaska kod frizera imaju potrebu da razgovaraju o privatnim problemima. Kako priznaje, njihove priče često ostanu sa njom i nakon što klijentkinja napusti salon.

- Svakako, svaki frizer je to. Mene su ranije zvale „nadrndana frizerka“ jer sam ćutala i radila, a dobro sam radila pa su se vraćale. Mnogo upijam teške priče – ljudi su usamljeni i žele samo da popričaju. Ali kad u danu čuješ da je neko bolestan, da je nekome umro muž ili ga je neko prevario, to me potrese. Ne utiče na moj rad dok radim, ali utiče na mene posle. Kad ostanem sama, shvatim da sam tužna. Zato gledam da pričamo o pozitivnim temama - rekla je ona, ističući da je upravo zbog toga napravila jasnu granicu između prijateljskih razgovora i stručne pomoći, a kao najveći oslonac izdvaja veru:

Pre sam se jadala drugaricama, a sada lepo platim terapiju, platim koučing da me neko profesionalno sasluša i posavetuje, a ne da se potencijalno raduje ili pogrešno posavetuje. Ali mislim da sam najviše pomoći pronašla u veri i tu sam sama sebi najviše pomogla.

Autor: Nikola Žugić