Lazar Čolić Zola u dvorištu Bele kuće, otvorio je dušu svom najboljem prijatelju Filipu Caru i Dalili Dragojević, podsetio se svoje pokojne bake i otkrio do sada nepoznate detalje iz detinjstva.

Joj, setim se, pre, dođe baba kod nas u stan, da meni 100 eura, pa da mami 100e, mama kad ode u kuhinju ona meni tap u ruku, ja klinac, odem u kupatilo posle da vidm šta je, a ono još 100 eura. Koliko me je gotivila... Jedino sam muško u familiji, još odrstao bez oca, bila je slaba. Gledala me uvek iz nekog sažaljenja... Stalno je psovala, 'majku mu je*em on tebe da ostavi, imaćeš šta god poželiš' i stvarno sam sve imao, laptop, kompjuter, motor, sve što sam poželeo... - govorio je Zola.

Nije više živa? - pitala je Dalila.

Ne, biće joj sad 4 godine. Kad je bila sahrana, ja sam plakao kao lud... Napisao sam na papiru neke veče vezane za nju i rekao sam ako ikada budem imao žensko dete, zvaće se Ljubica, po njoj... - nastavio je.

Moj otac je otišao, nema čoveka... Za vreme rata, samo je otišao, nema ga, a kome da kaže da je trudna... Ko će šta reći, rekla je babi, ali se plašila dedine reakcije... Ali baba je presadila to dedi i on je rekao da rodi, kao 'naš je'... Nakon 12 godina, mama je htela da radimo DNK ali na kraju nismno jer je sve priznao, sad se čujemo jednom u dva meseca. Video sam ga u životu nekih desetak puta... - govorio je Čolić.

A gde je on sada? - pitala je Dragojevićka.

U Nemačkoj, ima ženu i dve ćerke - odgovorio je.

Jao užas - potrešeno je izustio Car.

Detaljnije u nastavku.

Autor: J. M. Đ.