Spavamo dovoljno, pijemo kafu, vikendom odmaramo – a ipak se budimo iscrpljeni. Problem možda nije u snu, već u načinu na koji živimo.
Nikada nismo imali više tehnologije koja nam olakšava život, a nikada se nismo osećali umornije. Rečenica “Premoren/a sam” postala je svakodnevna stvar, gotovo pozdrav. I nije reč samo o fizičkom umoru. To je onaj tihi, duboki zamor koji ne prolazi ni posle osam sati sna ni posle vikenda bez obaveza. Budimo se umorni, radimo umorni, ležemo umorni. Zašto?
Psiholozi sve češće govore o fenomenu modernog sagorevanja koje ne pogađa samo ljude sa pretrpanim rasporedom, već gotovo svakoga ko je konstantno uključen. Naš mozak više nema pauzu. Čak i kada fizički mirujemo, mentalno smo aktivni – proveravamo poruke, skrolujemo, odgovaramo na mejlove, planiramo sledeći dan. Mozak ne razlikuje realnu opasnost od notifikacije koja svetli. Svaki zvuk aktivira mali talas stresa.
Drugi problem je stalna dostupnost. Nekada je kraj radnog vremena zaista bio kraj. Danas poruka sa posla stiže u 21h, a mi je čitamo jer “nije ništa strašno”. Ali jeste. Svaki put kada prekinemo odmor zbog obaveze, šaljemo sebi poruku da nemamo pravo na pauzu. A bez prave pauze nema ni prave regeneracije.
Tu je i fenomen tzv. mikro-umora. Nisu to velike krize, već sitne odluke koje donosimo tokom dana – šta obući, šta odgovoriti, kako reagovati, šta objaviti, šta prećutati. Mozak se troši na stotine malih izbora. I dok mislimo da nismo radili ništa posebno teško, mentalna baterija je već na minimumu.
Paradoksalno, ni slobodno vreme više nije odmor. Umesto da ga koristimo za stvarno opuštanje, trudimo se da ga optimizujemo. Trening, druženje, serija, lični razvoj, planiranje budućnosti. Čak i relaksacija postaje zadatak koji treba obaviti kako treba. U toj potrebi da stalno budemo produktivni, zaboravljamo kako izgleda dosada. A upravo je dosada nekada bila prostor u kom se mozak odmarao.
I društvene mreže imaju svoju cenu. Neprestano poređenje sa tuđim životima iscrpljuje više nego što mislimo. Čak i kada toga nismo svesni, naš mozak registruje tuđe uspehe, putovanja, tela, rutine. Stvara se tihi pritisak da budemo bolji, brži, efikasniji. Taj unutrašnji dijalog troši energiju.
Važno da je umor signal. Signal da smo predugo bili pod naponom. Da nismo postavili granice. Da smo zamenili odmor distrakcijom. Hronični umor često nema veze sa snom, već sa nedostatkom mentalne tišine.
Foto: Unsplash.com
Možda rešenje nije još jedna kafa, još jedan suplement ili još jedna motivaciona rutina. Možda je rešenje u tome da sebi dozvolimo da budemo nedostupni. Da ugasimo notifikacije. Da jedan deo dana ostane bez cilja. Da ne odgovaramo odmah. Da ne budemo stalno na raspolaganju.
Jer telo može da izdrži mnogo. Ali um koji nikada ne staje – na kraju se sam isključi. A tada umor više nije samo faza, već ozbiljno upozorenje. Možda nismo lenji. Možda smo samo predugo umorni na način koji smo počeli da smatramo normalnim.
Autor: S.Paunović
