Endi i Džejmi Marej preživeli su masakr u osnovnoj školi, njihova majk Džudi ispričala je detalje tragedije...
Endi Marej jedan je od najboljih tenisera u istoriji bez ikakve dileme. Bio je deo "zlatne ere" sa Novakom Đokovićem, Rodžerom Federerom i Rafaelom Nadalom i da to nije bio slučaj verovatno bi na svom kontu imao više od tri grend slem titule. Pre nekoliko dana odigrao je svoj poslednji meč na Vimbldonu i posle Olimpijskih igara će i zvanično da ode u penziju.
Mnoge detalje o njegovom teniskom životu verovatno znate, ali ono što možda niste znali jeste da je u njegovoj osnovnoj školi u gradu Danblejnu počinjen masakr. Tomas Hamilton uleteo je tada u školu, u fiskulturnu salu i ubio 16 dečaka i devojčica uključujući i njihovog učitelja 13. marta 1996. godine. Endi je tada imao osam godina, njegov brat Džejmi 10 i obojica su u tom momentu bili u školi...
Njihova majka Džudi Marej je u jednom intervjuu opisala tragičan događaj i sve što se dogodilo tog kobnog dana. "Endijevo odeljenje je u tom momentu bilo na putu ka fiskulturnoj sali, eto koliko je bilo blizu. Čuli su buku, neko je otišao da proveri, vratio se i uputio svu decu ka kancelariji direktora i njegovog zamenika", počela je Džudi priču.
Nastavila je da opisuje detalje. "Odmah su im rekli da sednu ispod prozora i da zajedno pevaju pesmice. Učitelji i kuvarice su uradili sjajan posao u tim momentima, smirivali su decu, hranili ih i uspeli su da ih izvuku iz škole tako da oni nisu bili svesni šta se upravo dogodilo. Ne znam kako su u tome uspeli."
Džejmi je u tom momentu bio na času. "On mi je rekao da su mislili da neko popravlja krov i da čuju zvuk čekića. Čuli su buku, ali nisu ni pomišljali na to da je pucnjava u toku."
Nikada neće zaboraviti momenat kada je, dok je radila u porodičnoj prodavnici igračaka, čula šta se dogodilo u školi. "Samo sam uzela ključeve od auta i krenula sam ka školi. Mislila sam da nikada više neću videti svoju decu. Bilo je mnogo automobila na putu, svi su pokušavali da dođu do škole. Pobesnela sam, vikala sam 'pomerite se s puta'. Na nekih 400-500 metara sam izašla iz škole i samo sam počela da trčim. Kada sam stigla do škole kapije su bile zatvorene, ljudi koji su bili tu su bili tihi, šokirani. Tada nije bilo mobilnih telefona, niko nije znao ništa."
Policija je zatim došla i smestila roditelje u jednu učionicu koja je bila krcata, Džudi je delila stolicu sa jednom ženom. "Rekla mi je da je to odeljenje njene ćerke. Ne znam da li sam u tim momentima osećala krivicu preživelih, da se tako izrazim, ali je to bio užasan trenutak jer sam na neki način osetila olakšanje što to nisu moja deca, pa sam se u narednom trenutku osetila užasno. Ta žena izgubila je svoju ćerku..."
U jednom momentu su Endi i Džejmi došli do nje i onda su krenuli nazad kući. "Morala sam da parkiram auto na putu kući i da im objasnim šta se dogodilo. Nisu znali, ali je bilo očigledno da će o tome da se priča svuda. Bilo je nemoguće objasniti deci i drago mi je što su bili previše mladi da shvate ozbiljnost svega toga."
Zbog svega toga je vežu posebne uspomene za Danblejn. "Najemotivnija sam kada sam u Danblejnu, tamo me pogode emocije zbog Endijevih i Džejmijevih pobeda na Vimbldonu. Prošli smo kroz neka mračna, tragična vremena. Nadam se da će njihovi uspesi da pomognu gradu u smislu nečeg pozitivnog. To te na neki način natera da ceniš više ono što imaš. Znam da me mnogi kritikuju i prozivaju, ali da sam ja njihov otac, a ne majka i da se tako ponašam verovatno niko ne bi primetio. Ima nešto u tome kada si majka i još takmičarski nastrojena, posebno kada su deca muškarci. Imam svoj život, zauzeta sam često, ali se trudim da gledam svoju decu na terenu kada god mogu. Recimo, kada Endi igra ja se ne smejem, jer sam fokusirana 100 odsto. Ako me pogleda, ne želi da me vidi kako se smejem", zaključila je Džudi Marej.
Autor: Marija Radić