POSLEDNJI APLAUZ ČUVENOM LAUŠU TRAJAO MINUTIMA! Za kraj komemoracije Žarku Lauševiću svi prisutni u JDP-u ustali i sa suzama u očima odali počast LEGENDARNOM GLUMCU!

Brojne kolege su došle su da se oproste o čuvenog Lauša, a među prvima su se pojavili Milan Marić, Petar Božović, Caci Mihajlović, Olivera Viktorović, Rade Zelenović, Aleksandar Srećković Kubura, Irfan Mensur i Miodrag Krivokapić sa sinom, takođe glumcem, Bojanom Krivokapićem, a došao je i glumac Voja Brajović sa suprugom i glumicom Milicom Mihailović, Lauševićev kum Milutin Mima Kradžić. Pored njih došli su i Vuk Drašković i ministar spoljih poslova Ivica Dačić.

Govore na komemoraciji posvećenoj Žarku Lauševiću držaće Tamara Vučković Manojlović, Vida Ognjenović, Vojislav Brajović, Irfan Mensur, Milutin Karadžić, Svetozar Cvetković, Milan Marić, Petar Božović.

Danas se opraštamo od našeg prijatelja, druga, kolege, glumca, našeg Žarka Lauševića. Prvi put je zaigrao na ovoj sceni 1981. u predstavi "Raskršće". Ovde je ostvario uloge u brojnim predstavama i svojim talentom, umećem i ulogama je obeležio taj period i istoriju JDP. Ostavio je neizbrisiv trag u jugoslovenskoj i srpskoj kinematografiji. Žarkov život bio je jedinstven, baš kao i njegov talenat. Napustio nas je 15. novembra 2023. Molim vas da mu minutom ćutanja odamo počast - rekla je Tamara Vučković Manojlović.

Na video-bimu je prikazana retrospektiva najznačajnijih uloga Žarka Lauševića u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Emitovani su isečci iz predstava "Bal" iz 1988, "Pozorišne iluzije" iz 1991... Dok je salom odjekivao Žarkov glas, čuli su se i prikriveni jecaji i uzdisaji.

Nakon nje, Voja Brajović se obratio pristunima

Pitaju šta je to čime biste opisali Žarka? Šta je to što ga čini tako velikim? Setio sam se priče o balerini koja je polagala audiciju za Baljšoj teatar. Odigrala je svoju tačku, direktor joj je aplaudirao "Odlilno poznajete muziku, imate divan pokret. Bićete primljeni u teatar". Ona još uvek u poklonu i bila je zadovoljna. Dodao je: "Nikada nećete biti primabalerina. Zato što nemate ono što čini da publika ustane sa sedišta i aplaudira vam". Žarko Laušević je imao to ono. Ko to može da opiše rečima ne znam. Zato su ga jurili da ga dodirnu. Eto, zbog te antičke tragedije mi govorimo o njemu, umesto da on isijava svoj dar. Naravno da je Šekspir taj kako je on počeo, ali nekako je moje uverenje da je Šekspir svojim glumcima dao snagu - započeo je svoj govor Vojislav Brajović, a potom pročitao Šekspirove stihove:

"Ali tvoje leto sa lepotama tvojim izbledeti neće. U večnost ovim ćeš stihovima poći."

Bićete te član baleta, ali nećete balerina. Zašto? Vi nemate što može podići publiku na noge Žarko je to imao -rekao je Brajović.

Ifran Mensur oprostio se od dragog kolege prisetivši se njihovih razgovora:

Nemojte da je ko suzu pustio, Anita, Branka, deco, dragi prijatelji. Ljutiće se Žarko, znam ga. Svi su već sve rekli i zapisali i meni nije ostalo ništa, ostala su mi samo sećanja. Da bih se prisetio napravio sam puškice. Napisao sam sve na ruci. Šta će meni nedostajati. Nedostajaće mi naši razgovori dok je bio u Njujorku, tekstovi koje mi je slao još nedopisanih knjiga sa pitanjem "šta misliš" i ja sam nekad mislio... nedostajaće mi preporuke koje knjige da pročitam i koje je kupovao. Nedostajaće mi ono što sam mu preporučivao. Nedostajaće mi jedan poklon koji sam dobio od njega, neke žute čarape. Nedostajće mi naše šetnje. On upali kameru na svom telefonu pa šetamo Njujorkom, a onda ja upalim kameru posle par dana pa šetamo Beogradom, a on mi kaže "lakše malo, da uživam". Dragi moji, ode Žarko, ali ja ne pristajem na to jer nije fer - rekao je Irfan Mensur.

Milutin Mima Karadžić se prisetio kako je sreo Žarka Lauševića i kako su glumili zajedno u predstavama.

Kad smo bili klinci, između ostalog, igrali smo se i pozorišta. Bilo je divno. Upoznali smo jednog starijeg druga zvao se Sloba Mijatović. Napravili smo pozorište "Dodest". Došao je jednog dana jedan klinac, fino očešljan sa velikom dioptrijom, rumen u obrazima. To je bio Žarko. Posle je Sloba napravio predstavu o Marku Kraljeviću. Žarko je bio Šarac, a ja Buzdovan. Obišli smo celu Jugoslaviju. To pozorište "Dodest" je postao izbiljno pozorište. Ah, govorili smo i poeziju. Obično bih ja Vita Ivanovića, a Žarko meni Lesa Ivanovića. Nema više ni Karibola, ni Šabana, nema ni lesa, ni Vita, a nema ni tebe, moj dobri Laćo. Moj dobri kume, putuj sa anđelima

Književnica i rediteljka Vida Ognjenović održala je emotivan govor..

Žarko je Žarko, Žarko, Žarko. Obeležavali smo crvenim slovom datume njegovog dolaska. Uzbudljivo je bilo kad smo saznali da će posle stranstvovanja živeti ovde, bez redova letenja. Nemamo snage da prihvatimo njegov odlazak. Nagovestio ga je poklon publici. Ne bi Žarko bio Žarko da nije naslutio blizinu odlaska. Ne bi on bio on da nije ubedio lekare da mu pomognu da dođe i pokloni se publici. Stajao je u blagom naklonu, sjaju njegove svojstvene lepote. Namučen, blag i setan dok su ga zapljuskivale salve aplauza u očima su mu bile iskrice uzbuđenja i dugog bola. I dan je prošao i sve, pa i doživotna i evo poručivao je publici: "Evo, upravo prolazi i život, samo sam ga zamolio da malo sačeka da vam se poklonim." I ne pitajte više za kim zvona zvone ni ko je bio Žarko Laušević. Došao je iz nekog svog mitonosnog sveta i bio je mitska pojava. Umeo je da naslika, a ono za šta je slika nedovoljna iskazivao je pismom. Sledio je '68. slogan "Budimo realni i tražimo nemoguće". Žarko je igrao sve i na sceni i na ekranima i u životu. Tražio je nemoguće jer je i sam bio iznad svega. Surovom samoanalizom ispitivao je sebe. Napisao je da tu izdržljivost zahvaljuje osim najbližih i rodbine, čije je posete u zatvoru iščekivao kao željan svega. Tako je uspeo da uz sve nedaće ostane umetnik. Osetljiv, blag i osećajan i da uprkos svim zalima sačuva krhko biće i sa takvim žarom piše o svojoj porodici. Duboko saosećam sa njihovim bolom danas. Zbogom, neponovljivi Žarko moj, neka su ti povratak u nit i beskraj lakši no što ti je život bio

Prisutnima se obratio i Svetozar Cvetković. Glumac je prisetio kako je sa Žarkom proveo dan Njujorkom i kako su gledali "Evroviziju" i kako se Svetozaru obratio neki ćovek koji je želeo da se vidi sa Žarkom. Cvetković je sve to ispričao Laušević. Žarko je Cvetković rekao da su ga njih 15-oro rekli da žele da ga vide, ali da se nikome nije javio.

Jednom je mali pas ostao je bez gospodara. Posmatrao sam ga kako tumara i čeka da padne u nesvest da vidi lice svog vlasnika na pragu. Isto kao što je to uradio u Long Ajlendu, kada je otišao da kupi nešto u prodavnici. Najednom, kao u nekom komadu ostali smo sami i preda mnom se pojavi prilika. Kažem mu: "Znaš, jednom početkom devedestih, išao sam kod jednog čoveka i on mi je rekao jednu stvar. Ta se stvar ticala moje prošlosti i budućnosti. Pitao me je da li znam Žarka Lauševića. Mora da mi se javi." Mirno me gleda Žarko, kao da je reč o nekom drugom ili trećem. Nisam mu to rekao, osećao sam se odgoovrnim što ti nisam to rekao tada. Gledali smo u nebo. Te godine Žare izusti prilično mirno: "Te godine je bilo njih 15 koji su mi poručivali da im se javim. Nikome se nisam javio." Otpismo po gutljaj i zatekla nas je kako se smejemo. Žarko me otprati na metro - prisetio se Cvetković a onda prisutne podsetio na film Boj na Kosovu.

Milan Marić se zahvalio Lauševiću na razgovorima i prijateljstvu:

Dragi Žarko, Žare, Lauše, za mene si bio pre svega veliki glumac, ali ne samo za mene, već za sve nas. Međutim, pored svega toga, za mene si bio neko ko je umeo dostojanstveno i hrabro nosi svet na leđima koliko god život bio težak. Na toj lekciji sam ti beskrajno zahvalan. Hvala ti, Žare, i za vreme koje si mi posvetio. Žao mi je što ga nije bilo više. Hvala ti za sve šale, toplinu, nežnost i drugarstvo. Hvala ti za sve što si nam davao. Hvala ti što te naša mladost nije plašila, već si je poštovao. Tako ću te pamtiti. Smrt boli, ali je banalna i na kraju uvek pobedi život. Ja sam kod tebe, Žare, najviše cenio život. Hvala ti za sve.

Petar Božović se takođe prisetio detalja iz života sa Žarkom, a njih dvojica pored mnogih filmova glumili su zajedno i u filmu Braća po materi. Nakon svog govora, poklonio se slici Lauševića na video bimu.

Dva veka i dva milenijuma. Kad čovek ne zna odakle da krene, hajde od početka. To je bilo 1978. ili 1979, selo Crnica, jesen, mirno vreme. Profesor Milo Đukanović režira dfamu "MV", tema je povratak čoveka iz amerike. Dolazi Milo i predstavlja mi jednog prelepog mladog dečka i kaže "ovo ti je sin". Baš sam se oduševio. Lep mi je sin. Mi snimamo tako. Kad ono, sin mora da ide. Dolazi Milo, predaje mu jednu kovertu za profesora Minju Dedića, a ja ni ne znam da Žarko ide na prijemni. Vraća se Žare i vraća kovertu neraspučenu. Predaje je Milu Đukanoviću i meni kaže da je položio. Tada sam uočio jednu crtu koja ga je krasila. Prođe par godina, sedimo u kafani i pijemo. Kaže on meni "znaš da je mene i dan dana sramota što ti nisam doneo čašu vode kad sam položio prijemni". Ja se toga ni ne sećam. Ćutimo, a on mi kaže: "Oli da ti sad donesem čašu vode?" "Koju bre vodu? Eno najbolji viski da mi doneseš", nasmejao je Božović prisutne anegdotom. Kao što reče naš dragi prijatelj Mićko Gak, odlete nam Žare - zaključio je Petar Božović, koji se po završetku govora poklonio fotografiji Žarka Lauševića.

Nakon njegovog govora, komemoracija se završila insertom iz filma Stela gde je čuveni Lauš otpevao pesmu Arsena Dedića, Tamo da putujem, a svi pristutni su ustali i velikim aplauzom odali počast ŽArku Lauševiću, glumcu koji je obeležio jednu epohu kako jugoslovenske, tako i srpske kinematografije.

Autor: Pink.rs