Profesor Goran Janićijević objavio je autorski tekst koji prenosimo u celosti.
U ljubavi sabrani u današnji dan u prepunoj Sabornoj crkvi Rođenja Presvete Bogorodice u Zaječaru, jednodušni u molitvi i radosti na Svetoj liturgiji kao predokusu večnosti, odslušali smo dugu i sadržajnu besedu Episkopa timočkog g. Ilariona u kojoj su se preplitale teme svetlosti Vaskrsenja i manje svetle teme današnjih iskušenja hrišćana. Kroz naše misli ni potom, dok smo sedeli u Gostoprimnici, nije provejavala svest o tome da naše postojanje definišu pojmovi, označeni brojnim imenicama ženskog roda. I to onima, koje referišu na najuzvišenije pojmove i pojave. Kako se to po sebi podrazumeva, ni sada o tome ne bi bilo reči da na naše duše nije pala optužba za diskriminaciju žena. I premda se najveći broj primedbi odnosi na Njegovu svetost Patrijarha srpskog g. Porfirija, budući da je u njegovom liku i celokupna Crkva kao Nevesta Hristova, optužena za „rodnu neosetljivost“, neophodno je da se ovoj temi posvetimo analitički i strukturalno. Kontinuitet ove pojave može se pratiti od publikovanja Vaskršnje poslanice Svetog Arhijerejskog Sabora iz aprila 2023. Reakcije su izazvane isključivo rečenicom, koju u celosti navodimo: „Apelujemo da se normira upotreba ćiriličnog pisma u javnom prostoru, kao i da se obustavi nasilje nad srpskim jezikom i ukinu odredbe zakonȃ koji to nasilje nameću, naročito kroz protivustavni zakon koji nameće takozvani rodno osetljivi jezik iza koga se krije borba protiv braka i porodice kao bogoustanovljenih svetinja i prirodnih oblika čovekovog ličnog i sabornog života.“ Pre nego što se upustimo u sadržaj navoda neophodno je naglasiti da je reč o sabornoj poslanici koju potpisuju svi arhijereji SPC i da je upućuju „svojoj duhovnoj deci“, za koju u njenom sadržaju ne postoji ništa sporno. Činjenica da su mediji objavili poslanicu u celosti u nekim aktivističkim krugovima shvaćena je kao „mešanje u politiku“, tako da je deo reakcija potekao iz poslovično anticrkvenih krugova dok je ostatak razgnevila vlastita slika u tom ogledalu. Već prva reč „apelujemo“ razvejava sumnje i optužbe prvih dok je u odnosu na drugonavedene reč o znatno složenijoj pojavi. Oni su upravo zaduženi da sprovedu agendu „dženderizacije“ i primene je na našoj deci i to sledećim redom: 1) etabliranje „rodno senzitivnog“ jezika; 2) redefinicija pojma i fenomena porodice tj. njena razgradnja i 3) postavljanje šire rodne platforme kako na nivou izjašnjavanja (ličnog osećanja sa 15 godina) tako i neograničene slobode polnih transformacija, prema, za sada, definisanoj LGBTIQQ2S+ skali mogućnosti.
Kada je jezik u pitanju „rodna osetljivost“ predstavlja jedan, u poslednje vreme izmišljeni pojam, kao i gomila muških imenica nasilno i bez empirijske utemeljenosti pretvorenih u ženske. Da je reč o jednosmernom procesu, kamufliranim „borbom za prava žena“, ukazuje i odsustvo pokušaja da se sprovede „maskulizacija“ imenica ženskog roda npr. „trudnica“ ili „porodilja“. U tom „krivom ogledalu“ pokazuje se besmisao veštačkog jezika, koji „pretiče“ život i iskustvo. Kao što podsmeh izaziva odrednica „govorkinja“ za ženu za govornicom isto tako će pojam „trenerka“ uobičajeno i prvenstveno biti shvaćen kao odevni predmet za treniranje a ne kao pojmovno imenovanje instruktorke u tom procesu. Da ne govorimo o „bekinji“ i „centrici“ za sportistkinje koje igraju na prepostavljenim pozicijama u sportovima sa loptom. Jezik je živa materija i ne nastaje na osnovu diktata. Bar je tako bilo. Na taj način se, pored svojevrsnog skrnavljenja jezika dospeva i do ugrožavanja dostojanstva sȃmih žena, sve u njihovom interesu i nameri da se „zaštite“. Ne postoji bolja ilustracija za ubedljivost stare izreke: „Put do pakla popločan je dobrim namerama.“
Na degradaciji porodice aktivno se radi i nikoga ne treba da iznenadi kako se to zbilo (?) kada se zbude, jer će to biti i plod naše inertnosti. Ova „nagazna mina“ nije postavljena u sȃmoj prodici već u školi, javnoj i zakonodavnoj sferi. „Nedelju tolerantosti“ (čitaj – homoseksualizma i transeksualizma) u grčkim školama, protiv koje su se podigli jerarsi Jeladske crkve, 2017. najavio je ministar obrazovanja, izjavivši da će: „Seminari rodnog identiteta biti obavezni za sve grčke đake i da njihovi roditelji neće imati pravo da ih ne puste na te časove“. U tome se sadrži i prvi korak ograničavanja a potom, možda čak i ukidanja prava roditeljstva. Činjenica da nam svođenje pojmova „majka“ i „otac“ na formulacije „roditelj 1 i roditelj 2“ (zašto ne „roditeljka 1 i roditeljka 2 ili kako god (?)“) više ne deluje tako rogobatno govori u prilog drugoj – da se polako navikavamo na novonastale okolnosti i da smo usred procesa „kuvanja žabe“. Nekome će sutra zasmetati traicionalni nazivi za roditelje pa ćemo dočekati da se menja naziv jednog književnog dela (što se već u svetu i događa) poput pripovetke „Prvi put sa ocem na jutrenje“ Laze Lazarevića. Osim toga, u duhu pravoslavne vere upravo jeste da ovi pojmovi (ličnosti) budu definisani kroz autentičan lični odnos: kao što Otac rađa Sina u večnosti i upravo to ga ipostasno određuje tako i mi svoj identitet stičemo u zajednici sa sopstvenim precima, potomcima i drugim ljudima, na temelju ljubavi i to na jedan konkretan i neponovljivi način.
Ukoliko neko misli da navedena rečenica iz Poslanice SAS-a SPC predstavlja radikalniju reakciju na navedene pošasti, trebalo bi da pročita Poslanicu Mitropolita pirejskog Serafima po istom pitanju a u vezi sa ratifikacijom „Istambulske konvencije“, iz koje ćemo izdvojiti tek jednu rečenicu: „Danas satana opet podiže glavu i drsko preti da uništi sve ono što je dobro, uzvišeno, moralno, duhovno, hrišćansko, što je u skladu sa Jevanđeljem i predanjem svetih otaca, sve je što je već u prošlim epohama i svojim trudom izgradila Pravoslavna Crkva“. Sve navedene promene, ciljevi i ideologija uključeni su u tzv. „Istambulsku konvenciju“ (o sprečavanju nasilja nad ženama) iz 2011. koju su potpisale sve evropske države izuzev Rusije i Azerbejdžana. U ovom dokumentu sporno mesto predstavljaju načini na koje se definišu pojmovi „rod“ i „pol“. Ne treba dodatno objašnjavati da potpis obavezuje primenu konvencije, čemu se 2018. oštro usprotivio i Svešteni Sinod Bugarske Pravoslavne Crkve. Tako je ratifikacija konvencije postala pomalo sporna npr. u susednim Hrvatskoj, Mađarskoj i nekim drugim državama. Nažalost, naša država već je obavila ratifikaciju „Istambulske konvencije“. Mitropolit Starozagorski Kiprijan izjavio je da ova konvencija vodi u duhovnu smrt. Dokument bugarskog Sinoda pokazuje da su arhijereji veoma analitično pristupili problematici, uključujući i problem sa prevodom, te ozbiljno i odgovorno doprineli njegovom rešavanju. Na kraju ovog dokumenta, adresiranog na bugarski parlament, ispisani su sledeći redovi: „Sveta očinska dužnost Sinoda Bugarske pravoslavne crkve – Bugarske Patrijaršije – je da podseti narod Božjim rečima iz Biblije: „Teško onima koji zovu zlo dobrim, a dobro – zlim, ko smatra tamu za svetlost i svetlost za tamu, gorko slatkim, a slatko gorkim“ (Isaija 5, 20). Ipak, čini se da je u Grčkoj navedena pošast najdalje dospela, čemu se 2017. veoma oštro i burno izjasnila i zajednica (20) svetogorskih manastira. O zakonu „o slobodnoj promeni pola“ koji je prethodno usvojio grčki parlament, Etolski mitropolit Kozma, pred parlamentarcima, izjasnio se na sledeći način: „Zalažete se za nacrt zakona koji negira Trijedinog Sazdatelja Boga i predstavlja hulu protiv Njega. Novi zakon je protivprirodan, on zadire u čovekov psihosomatski identitet, podstiče razvrat i ima za zadatak da omete čoveka na njegovom putu ka osvećenju i oboženju.“ Budući da su neki predloženi zakoni o ravnopravnosti sa takođe problematičnim polno-rodnim viđenjima dospeli i do naše skupštinske procedure još 2021. jasno je da se Pravoslavna Crkva Hristova u celini nalazi pred jednim od većih iskušenja, te zabrinutost arhijereja, sveštenstva i vernog naroda proističe iz slutnji da „jezičko pitanje“ nije ni tako naivno niti usamljena pojava u pozadini „briga za ženski rod“. „Sporna“ Patrijarhova reakcija sa snimka, načinjenog na jednom crkvenom događaju, o kojoj se mnogi izjašnjavaju, prema našem viđenju, predstavlja vapaj usled sagledavanja realiteta navedenih problema kod nas i širom pravoslavnog sveta. U tom kontekstu smišljena je i lukava zamka: ukoliko se opirete „rodno osetljivom jeziku“, ne samo da ste protiv diskriminacije žena i otežavate njihov položaj u savremenom društvu nego ste odgovorni za tzv. „femicid“, koji je, navodno u porastu. Umnožavanje svekolikog zločinstva sa potiranjem svetinje života, međutim, nije ništa drugo do bolna posledica bogoborstva, kojim je utiran put ka čovekomržnji kao i rastezanja granica moralnosti u savremenom svetu. Arhijereji bugarske crkve predupredili su takve insinuacije, navodeći da njihov državni zakon već predviđa zaštitu svih slojeva stanovništva kada je nasilje u pitanju. Nije potrebno, nadamo se, podsećati da se u učenju Crkve svaki atak na svetinju života smatra smrtnim grehom kao i da jevanđeoski poziv na saosećajnost i žrtvovanje za druge, uključujući i neprijatelje, prevazilazi uzuse bilo kojeg današnjeg svetovnog shvatanja empatije (Mat. 5,39-45; Luka 6, 27-36) .
Pored molitvenog proslavljanja Svetog Jovana Bogoslova, „apostola ljubavi“ i „jevanđeliste istine“, u današnji dan pada i svešteni spomen Svete Emilije Kesarijske. Ova blagočestiva žena rodila je devetoro dece od kojih i petoro svetitelja: tri sina – Sv. Vasilija Velikog, Sv. Grigorija Niskog, Sv. Petra Sevastijskog i kćeri – Svetu Makrinu i Svetu Teozviju. Svedočenjem Slave i veličine dela Božijih članovi ove blagočestive porodice, svako na svoj način, upisali su se u „knjigu Života“. Dostojanstvo čovekovo, dostojanstvo žena i muškaraca, od Sazdatelja svega kroz Postanje naznačeno, potrebno je očuvati, svako u sebi i jedni pomoću drugih, kako bi se „stranice“ knjige ove popunile i imenima onih, koji danas „imaju uši da čuju i oči da vide“, da bi se ispunila naznačena istina Jevanđelja kroz univerzalnost i svevremenost Hristovih reči: „Jer je otvrdnulo srce ovoga naroda, i ušima teško čuju, i očima svojim zažmuriše da kako očima ne vide, i ušima ne čuju, i srcem ne razumiju, i ne obrate se da ih iscijelim. A blago vašim očima što vide i ušima vašim što čuju.“ (Mat. 13, 15-16) Pored bezglasne molitve u dubini srca i samoći tela kao i zajedničke pred priugotovljenim Prestolom Božijim u Crkvi Njegovoj ostaje nam i jasno svedočenje Istine i očuvanje Svetinje, svakome u okvirima i preko sopstvenih mogućnosti. Bez pomoći Božije, svakako, ni navedeni problemi ne mogu biti prevaziđeni. Stoga se i sada kao i svagda u Njega uzdamo.
