"Bombardovanje 1999. godine me je zateklo na Kosovu, u rodnom Uroševcu. Sada, 23 godine kasnije, opet gledam te slike užasa. 21. vek, srce Evrope, i opet bombe padaju. Nadam se samo da će se sve ovo zaustaviti i da neće nevini stradati, mada sam već čuo da ima dosta žrtava. Zgrade se obnove, putevi se obnove, mostovi izgrade, ali mrtvi nikada ne ustaju...", reči su mladića iz Srbije, koga se sticajem okolnosti i posla našao u Kijevu, noći kada je započeo napad Rusije na Ukrajinu.
Zoran (pravo ime poznato redakciji) za hleb zarađuje pošteno i teško, već godinama za volanom kamiona na ruti Srbija-Rusija. Put, kako nam kaže kroz smeh, zna zatvorenih očiju i u sekund, jer ga je prešao bezbroj puta.
Foto: Tanjug AP/Efrem Lukatsky
Iako su postojale indicije da će Rusija napasti Ukrajinu, kaže da nije verovao da će ipak i doći do toga, te je pre nekoliko dana seo u svoj kamion i zaputio se na uobičajnu rutu. Međutim, u noći srede na četvrtak, bojazan je postala istina.
- Krenuo sam iz Srbije za Rusiju, nisam ni stigao do tamo. Prošao sam Kijev i nešto posle njega su me zaustavili policajci. Pitao sam šta sam uradio, što me zaustavljaju. Rekli su mi da je krenuo napad na Ukrajinu. To je bilo preksinoć, od tada pokušavam da se vratim u zemlju - priča za "Blic" ovaj mladić, koga je ratni vihor iz rodnog Uroševca, naveo u Mladenovac.
Sirene za uzbunu, nepregledne kolone ljudi koji u strahu za svoj život napuštaju svoje domove, probudile su sećanje, koje je i više od dve decenije kasnije živo.
- Čitav dan nisam mogao da izađem iz Kijeva, sve je bilo isto kao kod nas 1999. godine. Na pumpama je haos, ne može da se sipa više od dvadeset litara goriva. Dvojica kolega, koji su na granici između Ukrajine i Belorusije, ne mogu da izađu iz zemlje. Rekli su im da je srušen neki most, a ne mogu nikako ni u Rusiju da uđu. Šta će, ne znam - kaže Zoran.
Foto: Tanjug AP/Emilio Morenatti
U nameri da sazna šta da radi i kako da se postavi tokom boravka na ukrajinskoj teritoriji, stupio je u kontakt sa ambasadom Srbije u Kijevu.
- Zvao sam juče našu ambasadu da pitam šta će se desiti sa nama ako nas zaustave, odnosno, kako i šta da radim. Rekli su mi da smo bezbedni, da niko neće da nas dira, gde god da se zaustavimo, samo da budemo mirni i da nikoga ne provociramo. Za sada nisam imao problema - kaže nam.
Tokom povratka u Srbiju, bio je svedok i granatiranja. Ta slika ga je pogodila više od slika kolone izbeglica, jer je probudila sećanja na bombardovanje SR Jugoslavije.
- Čule su se putem detonacije, prolazio sam pored jednog mesta koje je granatirano, bilo je jezivo. Iste slike iz 1999, opet sam preživeo bombardovanje jer sam tada živeo na Kosovu, u Uroševcu. Sirene, bombe, sve te neke strahote, ponovo su mi se odvijale pred očima - priča on za "Blic".
Osnovne potrepštine u vidu vode i hrane ima, ali kako je ispričao, cigarete i pored toga što ih ima u prodaji, nije uspeo da kupi. Takođe, problem je i kada želite da natočite veću količinu goriva.
- Kod sebe imam hranu i vodu, jedino što sada ne možete da kupite su cigare i gorivo. Malopre sam pokušao na pumpi da kupim, vidim ih u rafu, ali nisu hteli da mi prodaju - kaže kroz smeh.
Priču privodimo kraju neminovnim i nemilim temama - o izbeglicama koje pokušavaju da se dokopaju sigurne teritorije i susedne Rumunije. Kako kaže, svedočio je tome da graničari ne puštaju ljude preko granice, čak ni kada se radi o ženama i deci.
- U kolonama ima puno vozila koja pokušavaju da pređu granicu sa Rumunijom. Vraćaju ljude, ne daju nikome da pređe, čak ni žene sa decom. Nas puštaju, njih ne. Za dva sata, koiliko sam stajao na granici, vratili su tridesetak vozila. Put od osam sati, koliko je potrebno od Kijeva, prelazim već, evo trideset i neki sat. Samo da se dokopam Srbije, nek čekam i sto sati - rekao je on na kraju razgovora za "Blic".
