Teško je dolaziti do reči, pa makar one i ne morale da se izgovore. Ipak, ovo mora da se napiše. Ne sme da se zaboravi. Ovde nije reč o sportu, već nečemu što prevazilazi tu veličinu.

Kvalifikacije za Svetsko prvenstvo. Znate već dobro svi da za reprezentacije ne igraju najbolji igrači. Srbija je vodila tešku bitku kako bi se dokopala Mundobasketa. U timu su bili momci koji su znali samo jedno - igrate kvalifikacije, a na samo SP ide potpuno druga ekipa. Bolno, ali tako je.

Nije nam baš najbolje išlo. Mučili smo se i do kraja kvalifikacija strepeli za plasman. Otišli smo na Svetsko prvenstvo u Kinu. Otišli smo jer smo imali njega. Stevana Jelovca.

Kada je bilo najteže došao je, obukao dres Srbije, natopio ga znoju i doneo svojoj otadžbini nešto što smo svi želeli. Da se ne zaboravi: Stevan je u dve odlučujuće utakmice postigao 31 poen i dodao 15 skokova.

Nikada više nije dobio priliku da obuče taj dres Srbije.

Ono što je najmanje što Srbije može da uradi za njega je da ga NIKADA NE ZABORAVI. Da se ovo što je Stevan uradio za domovinu prenosi na nove generacije. Sport je u celoj priči najmanje bitan...

Autor: