Golubarnici na Crvenom krstu, pa na Zvezdari, bili su mesta samo njemu poznatog nadahnuća. Govorio je da je četvrta generacija u porodici koja se bavi golubarstvom, da je golubove zavoleo kao dete. Čuvao je fotografiju na kojoj prvi put drži goluba. Dve godine mu je bilo tada.

Za Ivkovića golubarstvo nije bio samo hobi, već ljubav i nešto u čemu je takođe želeo da bude najbolji, kao i u košarci.

Da ne budem neskroman, jedan sam od boljih, neću da govorim najbolji golubar u Srbiji, čuvajući ove naše beogradske visokoletače - govorio je legendarni trener u dokumentarcu "Čovek koji pravi razliku".

Njegovi drugari golubari kažu da je otišao najbolji od njih. Tuguju oni za svojim prijateljem.

- Duda je bio veliki čovek prema nama, malim, nepoznatim ljudima - kaže njegov prijatelj Aca Mihajlović, predsednik Društva golubara Nove Pazove. - Bio je svetski poznat, a voleo je da se druži sa nama. Bio je veoma pažljiv, svima je pomagao. Duda je čovek neponovljiv.

Seća se Mihajlović kako su se on i Ivković pre trideset godina upoznali.

- Spojila nas je ljubav prema golubovima - kaže nam. - Intenzivno smo se družili godinama, dok smo bili zdraviji, viđali smo se makar jednom nedeljno. Zbog mene je Duda pre dve godine prešao u novopazovačko društvo golubara.

Imali su oni zajedničke prijatelje u Kragujevcu, na Ubu, svuda po Srbiji. Noći i dane provodili su po kafanama.

- Voleo je druženja - kaže Mihajlović. - Umeo je, kad je bio u Rusiji, da nas pozove da se nađemo iste večeri u "Tihoj noći". Pravo sa aerodroma dolazio je u kafanu, a sledećeg jutra trebalo je da se vrati u Moskvu. Često smo mu bojažljivo govorili: "Dušane, `ajde da se razilazimo. Ujutru putuješ." "Nemojte vi da žalite mene, ja odavde idem na avion", govorio nam je. Neumoran je bio u tim druženjima. Još ne mogu da poverujem da se nikad više nećemo sresti.

Drugovao je Ivković i sa golubarom Lukom Mišićem Čupom. NJih je povezalo i porodično kumstvo.

- Duda je bio neponovljiv. Bio bi uspešan bilo kojim poslom da se bavio - kaže nam Čupa.

- Drugovali smo skoro 55 godina. Spojila nas je ljubav prema golubovima. Ta ljubav je neopisiva i mora da se živi. To je više od strasti. Gde god da je Duda putovao, svaki put je nosio golubove sa sobom. U svim ugovorima tražio je da može da drži golubove. Samo u Moskvi nije mogao. Uvek smo ga posećivali, u kojoj god zemlji da je bio. Pomagao je svima, najviše svojim drugarima. Duda je bio neizmerno dobar čovek.

U svom beogradskom domu, u ulici Cvetanova ćuprija, Ivković je napravio sjajan golubarnik, iz kojeg je svakog dana u isto vreme dopirala umirujuća muzika kojom je dozivao svoje golubove.

- Sedeli smo noćima, razgovarali o svemu, a najviše o golubovima - kaže Ivan Radulović, predsednik opštinskog saveza golubara. - NJegovi golubovi bili su rekorderi Srbije. Imao je beogradske visokoletače, pakistanske golubove, koje je doneo njegov brat i koje je odgajao u znak sećanja na njega. Svuda ih je nosio sa sobom. Pomagao je Duda golubarima. Kad vidi nekoga da ima loše zube, umeo je da ga pošalje kod zubara i sve da plati. Uživao je da pomaže drugima, jer nije voleo da gleda da se neko muči. Duda je bio drugarčina.