Danas će niške porodice Jovanović i Pejčić po 23. put zajedno izaći na groblje, jer ih je velika tragedija zauvek povezala. Poslednji zagrljaj učitelja Videna Jovanovića i njegovog jedanaestogodišnjeg učenika Mladena Pejčića stvorila je posebnu vrstu prijateljstva između ljudi koji se do tog kobnog 12. juna 1998. godine nikada nisu sreli.

Položiće cveće i zapaliti sveće na niškom Novom groblju, na mestu gde jedan kraj drugog leže žrtve tragične eskurzije na Vlasinskom jezeru. Ni posle više od dve decenije hrabrost učitelja, koji je svoj život dao pokušavajući da spasi svoga učenika, njegovi sugrađani ne zaboravljaju. Jedna ulica u Nišu nosi ime Videna Jovanovića a svake godine organizuje se regata na Južnoj Moravi u njegovu čast.

Godine koje su prošle nisu umanjile bol porodice Pejčić, sećanje na malog Mladena i dalje živi, a tuga zbog nezamislivog gubitka najveća je baš na godišnjicu njegovog stradanja.

- Kako mi je ne pitaj... – tiho govori njegov otac Tomislav:

- To se ne može rečima opisati. To razume samo onaj ko je ostao bez onog što mu je najdraže... Prošle su 23 godine, ali Mladena ne možemo da zaboravimo... Izlazimo na groblje, obeležimo svaki 7. avgust, svaki njegov rođendan, ali nam ništa nije lakše – priča otac stradalog dečaka očiju punih suza dok miluje njegovu sliku.

Pokojnog sinčića pamti kao veseljaka i nestaška.

- Bio nam je sve na svetu, radovali smo se svakom danu provedenom sa njim. Kad je on potonuo u jezero i mi smo nestali. Utehu smo našli u detetu koje se rodilo posle njegove smrti, priznajem, nadali smo se dečaku ali se rodila devojčica. Zna da je imala brata, ide stalno sa nama na groblje, blaži nam tugu za Mladenom – kazuje Tomislav.

Nežnu uspomenu na svoga oca neguje sin učitelja Videna, penzionisani oficir Goran Jovanović.

- Žalim što zbog sam od kuće otišao u 14 godini zbog vojnog poziva i što nisam proveo dovoljno vremena sa roditeljima a onda je otac stradao i taj gubitak je postao nenadoknadiv. Boljeg oca, dede, prijatelja, rođaka, komšije nije bilo. Deca su ga obožavala, moji drugovi iz osnovne škole a posle klasići iz vojne gimnazije koje sam dovodio, doživljavali su ga kao svog oca. Bio je svestran čovek, porotnik u Opštinskom sudu, pisao je pesme, uređivao školski časopis, bio je izuzetno načitan a pre svega veoma plemenit. Njegov postupak me nije nimalo iznenadio, znao sam a svi koji su ga poznavali su mi to potvrdili , on se živ ne bi vratio da mu je učenik stradao – priseća se učitelja heroja njegov sin i priznaje da ni posle 23 godine ne može da o njemu priča a da mu se oči ne napune suzama.

O herojskom činu svog oca slušao je od brojnih očevidaca koji su svedočili kako je hrabri učitelj skočio u jezero za svojim đacima iako nije bio dobar plivač.

- Kako sam čuo, tamo ima nekakvih plutajućih ostrva, neko je bilo uz samu obalu, deca nisu znala da je to varka. Mislili su da je uz njih plićak, a u stvari dubina je bila tridesetak metara. Mladen je upao i jedna devojčica, deca su počela da vrište, otac je skočio bez oklevanja i tu učenicu spasio. Mladena je nekoliko puta podizao, on je ponovo tonuo, tata ga je izvlačio i na kraju, kada je shvatio da je dečak mrtav, zagrlio ga je i zajedno su potonuli. Kada su tatu izvukli, još je čvrsto držao Mladena, tako su ih i ostavili na obali. Da ga je ispustio, verujem da njegovo telo nikada ne i bilo nađeno – opisuje Goran poslednje trenutke učitelja heroja.

U spomen na njegovu žrtvu porodica Jovanović je na Vlasinskom jezeru podigla spomenik Videnu i Mladenu.