Mnogi "tink-tenkovi" i instituti su fokus stavili na operativne analize implementacije. Međutim, u poslednjih deset dana ideja je doživela svoj pun kovitlac u javnosti. Evropska komisija je najavila usvajanje odluke o implementaciji digitalnog zelenog sertifikata/kovid pasoša. Mnogi evropski i svetski lideri su izrazili oprečne stavove o tome, države koje žive od turizma su se zalagale za neki vid bezbednosti u cilju odvijanja turizma, ali se nisu zalagale da izazovu političke trzavice i odreknu se velikog broja turista. Francuski predsednik Emanuel Makron je izjavio, među prvima, da EU treba da izbegne "vakcinalni nacionalizam".

Na ovom mestu gospodin Makron je u pravu, jer EU je nastala i opstala upravo zahvaljujući slobodnom kretanju ljudi, roba i kapitala, bez te tri funkcije EU gubi svoju osnovnu pokretačku ideju. Postavilo se i pitanje forme tog kovid pasoša, i kakva će mu biti uloga. Sva nagađanja je prekinula EU Komisija koja je 17. marta saopštila kako će izgledati taj digitalni zeleni sertifikat.

Uvidom u predlog EU komisije može se zaključiti da se radi o poprilično geopolitički korektnom rešenju. Naime, za sada se sertifikat odnosi isključivo za regulisanje kretanja između 27 EU članica, dok za sve druge važi postojeći režim ulaska u EU. Odluka EU komisije predviđa i da države članice mogu unilateralno za svoju teritoriju proširiti opseg digitalnog zelenog sertifikata sa obavezom recipročne primene u bilateralnim odnosima sa drugim EU članicama, a ne na nivou cele EU. Na ovom mestu treba da uočimo da je EU Komisija bila svesna ekonomskih interesa svojih članica, naročito turstičkih destinacija, ali i upotrebe drugih vakcina koje nisu odobrene na nivou EU već na nivou članica.

Upravo iz tih razloga se i ostavila ovakva mogućnost, a drugi razlog je što ovu odluku o digitalnim sertifikatima mora da potvrdi svih 27 članica, koje se vode svojim interesima. Već sada vidimo da pojedine članice Mađarska, Slovačka, Poljska i Češka se okreću Sputnjiku V, Mađarska je i odobrila upotrebu.

U ovom vrlo složenom birokratskom pitanju ostalo je mnogo neraščišćenih stvari, i ostaje na članicama kako će se izjasniti po ovom predlogu u pogledu odobrenih vakcina. Ono što je definitivno, restrikcije po pitanju ulaska, usled primanja vakcine koja nije registrovana od strane EU, svakako neće postojati. Uspostavljeno je prelazno rešenje u vidu testova na antitela i PCR.

Dejvid Mekalister je izneo mogućnost uključivanja država Zapadnog Balkana u ovaj sistem razmene informacija izdavanja sertifikata koji bi trebalo da bude besplatan.

U pogledu diskriminacije, ona je delimično prisutna i sada, jer se radi o selekciji ulaska u pogledu zdravih i obolelih, i zabrane ulaska građana iz trećih zemalja.

Međutim, kada se radi o Srbiji kao kandidatu za članstvo, ne deluje ohrabrujuće poruka o nepriznavanju drugih vakcina, jer se indirektno pokazuje da se ne priznaju srpske stručne institucije koje su odobrile te vakcine. Sa druge strane, zdravstvo je u nadležnosti svake članice posebno, pa zašto bi onda Srbija kao kandidat trebalo da vodi računa o birokratskim evropskim zavrzlamama, kada to ne čine Mađarska, Poljska, Slovačka, Češka a možda u budućnosti i Italija. Iz drugog ugla, na pomolu je bilateralni sporazum sa članicama EU, pre svega sa Grčkom. Izvesno je da će se rešenje, do usvajanja kovid zelenog digitalnog sertifikata, optimizovati u formi da zadovolji i ekonomske kriterijume članica.

Kada govorimo o geopolitičkoj korektnosti, vidi se da EU Komisija nije imala snage zbog svojih interesa, da se odredi direktnije po pitanju kineskih i ruskih vakcina. Već to određivanje čini zaokolnim putem, dok u isto vreme njene članice se vode svojim najboljim interesima. Prostor koji je napustila EU, ispunila je Kina, koja se prodajom i isporukom vakcine predstavlja za globalnog lidera borbe protiv korone, i u drugi plan se sklanjaju optužbe za zataškavanje i izbijanje pandemije.

Vidi se i proračunatost u kineskom nastupu, gde Kina ne traži registraciju vakcine na nivou EU, već pristupa članicama pojedinačno (primer Mađarske) što očigledno daje rezultate u osvajanju tržišta, a glasanje po pitanju digitalnog zelenog sertifikata može se zakomplikovati, jer će pre svega biti diskriminišuće prema građanima članica EU.

Mišljenja sam da će još dugo vremena proći do usaglašenosti i odobrenja zelenog digitalnog sertifikata na nivou EU. Istovremeno, građani Srbije nemaju razloga za brigu jer sertifikat o vakcinaciji koji se izdaje u dobroj meri zadovoljava predlog evropskog sertifikata, uz savršenu digitalno-informatičku podlogu koju je Srbija organizovala vrlo lako može doći do povezivanja i interoperacionalizacije sa evropskim informacionim sistemom u slučaju da i zemlje Zapadnog Balkana po predlogu Mekalistera budu uključene u ovaj sertifikacioni sistem. Mnogo je razloga za geopolitičke trzavice, ali one ipak treba jasno da budu raščišćene unutar same EU, pre nego što se posledice tih odnosa reflektuju na perspektivne kandidate za članstvo kao što je Srbija, koja se vodila svojim razlozima, isto kao što se EU komisija vodi svojim razlozima, a njene članice opet svojim razlozima.