Putriota je iza sebe ostavio čak 40 zemalja, na 1.000 gradova, a svoje pratioce na Instagramu uči kako da putuju za male pare. Ovog puta je za čitaoce našeg portala opisao lepote Mokre Gore.

Kada razmišljamo o Mokroj Gori kao destinaciji, često pomislimo kako je ona na putu do nekog drugog cilja. Niti je Zlatibor niti Tara. Tu je da popuni pauze i prazne slotove pri obilascima okolnih lokacija. Uzeo sam računar u ruke i krenuo da guglam, čeprkam po instagramu i blogovima. Isključivo u tim momentima razumem čemu blogovi služe, pre i posle „posla“ vraćam se na misao da piskaram u prazno. Spisak onoga što treba obići u ovom delu Srbije nikako nije prazan, nabacao sam par brojki, lokacija, zanimljivosti i zatvorio svesku. Ostavio da prenoći te ujutru sve to ubacio u čuvene gugl mape. Trebalo mi je mesto u prirodi, bez mnogo betona, bez previše ljudi, prodavnica i kafića. Bio mi je potreban odmor. Gde god da ste prstom pokazali na Mokroj Gori, svuda je baš tako. Divljina sa dozom civilizacije. Tek da se ne preplašite.

Planinski drveni ambijent Čarobnog brega olakšao mi je pretragu smeštaj, jer činjenica je da ponekad zalutam do sitnih sati ispred ekrana držeći se čvrsto kriterijuma. Poslao sam im poruku da stižemo. Odgovorili su da nas čekaju. Dogovor je pao. Na putu do hotela pozdravili su nas lija, srna i zec. Mesečinu su četinari presecali uz ritam sa radija. Te večeri smo pili, sa radijskih frekvencija se preselili na svirku uživo. U šumi, daleko od briga. Zid naše sobe, na trećem spratu, prekrivali su prozori celom dužinom. Sunce je već pretilo kako će nam uskratiti san. Na planinama se ranije ustaje, ubeđivao sam sebe. 

Zorom smo krenuli ka čuvenoj Šarganskoj osmici, ostacima stare železnice uskog koloseka koja je nekada spajala Beograd i Sarajevo. Danas je u upotrebi tek nekoliko najupornijih kilometara ovog nekadašnjeg čuda građevinarstva. Mnogi su nostalgični. Verovatno većina vas zna za ovaj naš najpopularniji turistički vozić koji danas vozi na dve strane - uz brdo, duž tunela i mostova, formirajući broj osam svojom putanjom, zbog čega i nosi to ime. Druga strana sveta vodi ka Višegradu i čuvenoj ćupriji na reci Drini. Nekoliko je vidikovaca na prvom potezu, gde do većine možete doći isključivo baš vozom. Ili peške. Ono što preporučujem, ukoliko idete svojim kolima, a ne želite sate provoditi u vagonima, svakako je poseta železničkoj stanici Jatare odakle se pruža fenomenalan pogled na Drvengrad i okolinu.

Borova šuma isceljuje dosta toga, čuo sam od starijih. Ono što ne može vazduh, verovatno može lekovita voda iz podnožja – podno planine se nalazi uređeni park sa starim vagonima, lokomotivom, crkvom Svetog Jovana Krstitelja i pomenutim izvorom „Bele vode“. Svi znaju za ovo mesto i jako je popularno među lokalcima, posebno tokom letnjih užarenih dana tokom kojih se možete rashladiti u reci koja tuda protiče. Ušuškani među brdima mogli smo da čujemo tišinu, zvuk povetarca, vode i lokomotive, koja je tutnjila tunelima iznad nas. Nekoliko ljudi se umivalo vodom iz bunara, nakon čega su zapalili sveće i uživali u suncu zajedno sa nama. Nije bilo zubato, tek onako kasno letnje. 

Otkriću vam još neka ne baš tako poznata mesta na Mokroj Gori, preporuke koje sam dobio što od naših domaćina iz Čarobnog brega, što od prijateljice čija baka živi u selu pored. Kada smo kod njega, u pitanju je Kremna. Sigurno se pitate gde ste čuli za to ime, poznato vam je. Kremansko proročanstvo i njihovi najpoznatiji akteri – Tarabići. Braća koja su bila naširoko poznata po vidovitosti, najavama raznih događaja kako političkih tako i društvenih. Spisak je, čuo sam, podugačak, priča zanimljiva, kao i sve ostale legende. Nedaleko od sela postoji kompleks „Kremansko proročanstvo“ koji se sastoji iz malog prodajnog centra, izložbenog prostora i eksponata koji su vezani za ovu priču a koji možete posetiti i fotografisati uz simboličnu naknadu. Mnogi kažu da ovo mesto i ti ljudi koji u njemu rade i nemaju mnogo dodirnih tačaka sa porodicom Tarabić, ali istina je negde tamo. Ako me razumete. Uglavnom, ukoliko ste u prolazu, možete svratiti i obići sve za maksimalno pola sata, zamisliti želju ispred kosmičke kugle koja daruje vidovitost, pazariti knjigu ukoliko volite ovaj žanr i nastaviti dalje. 

View this post on Instagram

A post shared by aleksandar tašić (@putriota)

Samo selo Kremna krije neke lepote za koje retko ko zna. One ne postoje ucrtane na klasičnim mapama, ne postoje putokazi, znaju samo oni najuporniji. I mi koji znamo te uporne. Nekadašnja trasa voza prolazila je upravo ovuda, ostavivši za sobom useke u stenama, prazne tunele, mostove koje niko ne koristi, sa kojih su pokrali sve što je moglo. Ogradu i šine. Ostao je samo kamen da stameno podseća na slavu tadašnjeg graditeljstva. Gde je nekada bila pruga, danas se nalazi makadam, pogodan za jednu zaista lepu šetnju kroz prirodu. Kada se nađete među stenama koje je čovek razdvojio, simulirajte svojim glasom zvuk lokomotive, eho je fenomenalan. Detinjaste igre još bolje. 

Postoje dve vrste ljudi, oni koji kada odu na planinu jure duboke šume, najsvežiji vazduh koji je tek sa trake izašao, skrivene potoke u kojima se umivaju kako ne bi pali u nesvest od silnog pešačenja i vlage. Druga vrsta su oni koji jure sve moguće vidikovce, sa kojih je pogled manje – više sličan. Dobro, postoje i treći koji po ceo dan ispijaju kafe, ali o njima kad ne budemo pričali o putovanjima. Mokra Gora krije nekoliko vidikovaca, a mi smo izabrali ponovo „alternativnu“ varijantu. Vidikovac Crnjeskovo sa koga se proteže pogled, kako meštani kažu, na sve republike bivše Jugoslavije, Beč i Krakov, nije veliki zalogaj čak ni za lenje, jer se jako brzo i lako do njega dolazi. Na mestu gde možete parkirati auto, pre pešačke šumske staze, postoji mala crkvica koju ne bi bilo loše posetiti, ali i ergela konja sa mogućnošću rekreativnog jahanja. Da li je potrebno da ponavljam koliko je ovde priroda čarobna? Pazite se korenja koji na sve strane iz zemlje vire kao kakve zmije. Pravih nema, bez straha. Javite kakav je Beč iz ove perspektive!

Za kraj teksta, a i moje posete, ostavio sam sinonim za Mokru Goru, mesto koje je, složićemo se, dovelo dosta turista u ovaj kraj. Drvengrad, selo koje izgleda kao da su u njemu ljudi oduvek živeli, a zapravo nikada nisu. Nalazi se na jednom od najlepših brežuljaka, iz dana u dan se širi, menja se i stari. Ukoliko me pamćenje dobro služi, svi objekti su originalni preneti sa svih strana ovog dela Srbije i obližnje Bosne. Drveno carstvo vam pruža priliku da uživate u fotkanju, ispijanju domaćih sokova, gledanju filmova ili domaćoj hrani. Posmatranju tuđih prozora i veša koji se na kanapima suši. Ono što nisam uspeo da tada doživim je festivalska atmosfera. Ona koju su nahvalili i koju iz godine u godinu sa nestrpljenjem očekuju. Ove je nažalost verovatno neće biti, zbog sveopšte situacije, tako da mi ostaje da i dalje priželjkujem džez večeri uz rakiju i pucketanje vatre, poneki film i dosta ljubavi. 

View this post on Instagram

A post shared by aleksandar tašić (@putriota)

Ukoliko vam ostane još vremena, obrnite krug a da pritom na svakoj raskrsnici skrenete na suprotnu stranu, siguran sam da priroda čeka istraživače. Ako pak ne volite iznenađenja, sa Mokre Gore lako možete obići Zlatibor ili Taru. Sve ove lokacije koje sam nabrojao možete zajedno sa mapom i mnogim sjajnim idejama naći na mom instagram nalogu te neće biti loše ukoliko bacite pogled. Smeće ćemo poneti sa sobom i baciti u prvu kantu. Priroda zahvaljuje, a ja vas pozdravljam do narednog čitanja.