Na devetom samitu Evropske političke zajednice (EPZ) održanom 12. novembra 2026. godine u Dablinu, kojim su kopredsedavali irski premijer Mihol Martin i predsednik Evropskog saveta Antonio Košta, četrdeset evropskih država usvojilo je „Deklaraciju o ključnim principima evropske bezbednosti”.
Dokument je donet suočavanjem sa ruskom agresijom na Ukrajinu i rastućim pretnjama po stabilnost kontinenta, uz nedvosmislenu poruku da se o putu ka miru u Ukrajini mora odlučivati zajedno sa Ukrajinom, a o svakom pitanju koje utiče na bezbednost Evrope zajedno sa Evropljanima. Države potpisnice ponovile su čvrstu podršku nezavisnosti, suverenitetu i teritorijalnom integritetu Ukrajine u okviru njenih međunarodno priznatih granica, naglasile neophodnost pružanja snažnih i kredibilnih bezbednosnih garancija Kijevu i poručile da ruske hibridne kampanje samo učvršćuju njihovu odlučnost. U deklaraciji se ističe da je bezbednost Ukrajine sastavni deo evroatlantske bezbednosti, te da će budući razvoj evropske strateške stabilnosti direktno zavisiti od okončanja rata u Ukrajini.
Prvi deo deklaracije definiše deset opštih principa na kojima počiva evropska bezbednosna arhitektura. Kao kamen temeljac navode se međunarodno pravo i Povelja Ujedinjenih nacija, uz niz ključnih dokumenata — Severnoatlantski ugovor (1949), Statut Saveta Evrope (1949), osnivačke ugovore Evropske unije, Završni akt iz Helsinkija (1975), Parisku povelju za novu Evropu (1990), Sporazum o Evropskom ekonomskom prostoru (1992) i Istanbulsku povelju o evropskoj bezbednosti (1999). Potpisnice su potvrdile poštovanje suverene jednakosti država, nepovredivosti granica, nemešanja u unutrašnje poslove i prava svake države da slobodno bira svoje spoljnopolitičke odnose i članstvo u savezima. Posebno se naglašava uzdržavanje od pretnje ili upotrebe sile, uključujući neodgovornu nuklearnu retoriku i prinudu, pravo na individualnu i kolektivnu samoodbranu, kao i poštovanje međunarodnog prava mora (UNCLOS).
Dokument prepoznaje da evropske države snose primarnu i preuzimaju sve veću odgovornost za bezbednost kontinenta. Članice NATO-a potvrdile su da Alijansa ostaje temelj njihove kolektivne odbrane na osnovu člana 5 Vašingtonskog ugovora, uz isticanje nepokolebljive posvećenosti transatlantskoj vezi sa Sjedinjenim Američkim Državama i Kanadom. Istovremeno, članice Evropske unije obavezale su se na izgradnju snažnije i sposobnije Unije koja može autonomno da odgovori na izazove uz pristup od 360 stepeni, ocenjujući proširenje EU zasnovano na zaslugama kao geostratešku investiciju u mir i stabilnost. U opštim principima se takođe podvlači da su demokratija, vladavina prava, ljudska prava i sloboda medija ključni za otpornost društava, dok se za zajednička globalna dobra — vazdušni prostor, mora, svemir i sajber prostor — zahteva slobodan, bezbedan i nesmetan pristup u okvirima međunarodnog prava.
U drugom delu deklaracije razrađeno je trinaest zajedničkih ciljeva usmerenih na konkretno jačanje odbrambenih, institucionalnih i ekonomskih kapaciteta kontinenta. Pored unapređenja nacionalnih i kolektivnih odbrambenih sposobnosti i zajedničkog operativnog planiranja kroz NATO i druge koalicije, poseban fokus stavljen je na kolektivnu otpornost na destabilizujuće aktivnosti ispod praga oružanog napada, uključujući sajber i hibridne operacije, zaštitu kritične infrastrukture i koordinisano utvrđivanje odgovornosti počinilaca. Potpisnice su podržale i razgovore o mehanizmima za upravljanje i smanjenje vojnih i hibridnih rizika nakon što se uspostavi mir u Evropi.
Značajan deo zajedničkih ciljeva odnosi se na odbrambenu industriju i ekonomsku sigurnost — države su se obavezale na jačanje evropskih proizvodnih kapaciteta, mobilizaciju privatnog kapitala, razvoj konkurentnog evropskog tržišta odbrambene opreme i smanjenje zavisnosti u lancima snabdevanja kritičnim sirovinama i komponentama kroz diversifikaciju trgovinskih partnerstava. Takođe su istaknute obaveze u pogledu zaštite demokratskog integriteta od stranog mešanja i manipulacije informacijama (FIMI), borbe protiv terorizma — uključujući terorizam koji sponzorišu države — kao i suzbijanja organizovanog kriminala, trgovine ljudima, narkoticima i krijumčarenja migranata. Na kraju, naglašena je zaštita slobode plovidbe na međunarodnim plovnim putevima, posebno u Crnom moru, kao ključnog preduslova za očuvanje globalne prehrambene bezbednosti.
Deklaraciju, uz napomenu da ona ne dovodi u pitanje specifičan karakter bezbednosnih i odbrambenih politika niti ustavne zakone pojedinačnih država, potpisalo je ukupno četrdeset zemalja: Albanija, Andora, Austrija, Belgija, Bugarska, Crna Gora, Češka, Danska, Estonija, Finska, Francuska, Grčka, Gruzija, Holandija, Hrvatska, Irska, Island, Italija, Kipar, Letonija, Lihtenštajn, Litvanija, Luksemburg, Mađarska, Malta, Moldavija, Monako, Nemačka, Norveška, Poljska, Portugalija, Rumunija, San Marino, Severna Makedonija, Slovačka, Slovenija, Španija, Švedska, Ukrajina i Ujedinjeno Kraljevstvo. Od 47 učesnica foruma Evropske političke zajednice, dokument nisu potpisale Srbija, Bosna i Hercegovina, Turska, Švajcarska, Jermenija i Azerbejdžan, kao ni Priština.
