Ukrajinski novinar i vojni komentator Ilija Ponomarenko ocenio je na društvenoj mreži Iks (X) da postoji dubok nesklad između stvarnih vojnih rezultata Rusije na terenu i maksimalističkih političkih zahteva koje predsednik Vladimir Putin nastavlja da postavlja u pregovorima.
Ponomarenko podseća da je Moskva još u decembru 2021. godine iznela ultimatum tražeći povlačenje NATO-a na granice iz 1997. godine, te da uprkos povlačenju ruskih snaga kod Kijeva 2022. godine, kasnijim gubicima kod Harkova, Hersona, Kupjanska i Limana, velikim gubicima u Crnomorskoj floti, visokim ljudskim žrtvama i udarima na ruske rafinerije i vojne fabrike, Kremlj i dalje zahteva kapitulaciju Ukrajine, predaju teritorija bez borbe i njeno razoružanje. Prema njegovom mišljenju, razlog za takav pristup nije samo spremnost ruskog rukovodstva na rizične poteze, već i dugogodišnja politika zapadnih država koju Moskva tumači kao slabost i nedostatak odlučnosti.
Ponomarenkovi komentari dolaze u trenutku pojačanih diplomatskih aktivnosti u vezi sa okončanjem rata, uključujući trilateralne razgovore predstavnika Sjedinjenih Američkih Država, Ukrajine i Rusije u Abu Dabiju, kao i konsultacije američkih izaslanika u Moskvi i Dablinu. Dok su pregovori u Abu Dabiju doneli pomak u pogledu pripreme velike razmene ratnih zarobljenika, ključna pitanja teritorijalnog razgraničenja i bezbednosnih garancija ostala su nerešena. Moskva i dalje insistira na potpunoj kontroli nad celim Donbasom, uključujući i delove Donjecke oblasti koje ruske trupe nisu uspele da zauzmu na bojnom polju, dok je šef ruske delegacije Vladimir Medinski odbacio mogućnost teritorijalnih razmena.
Sa ruske strane, zvaničnici u Moskvi svoje zahteve za ograničavanjem širenja NATO-a i uspostavljanjem novih bezbednosnih aranžmana u Evropi dugoročno obrazlažu potrebom za zaštitom sopstvenih bezbednosnih interesa i sprečavanjem ulaska Ukrajine u zapadni vojni savez. Kremlj takođe tvrdi da su pregovori u Istanbulu 2022. godine prekinuti zbog odbijanja Kijeva i zapadnih partnera da prihvate neutralni status Ukrajine, te da svako buduće rešenje mora uvažiti stanje na terenu.
Nasuprot tome, ukrajinski zvaničnici i brojni evropski lideri odbacuju zahteve za teritorijalnim ustupcima i promenom evropske bezbednosne arhitekture pod ruskim uslovima. Nemački ministar spoljnih poslova Johan Vadeful odbacio je pozive za kreiranje nove evropske bezbednosne arhitekture kao načina za okončanje rata, dok su američki diplomatski izvori naveli da Vašington neće pristati na davanje Rusiji prava veta na evropska bezbednosna pitanja niti na sklapanje sporazuma bez učešća Evrope i Ukrajine. Istovremeno, analitičari koji brane dosadašnji pristup zapadnih vlada ukazuju na to da su SAD i evropske zemlje pružile Ukrajini obimnu vojnu i finansijsku podršku, ali da su morale da balansiraju tu pomoć sa potrebom da se izbegne direktan vojni sukob između NATO-a i Rusije.
Ova suprotstavljena gledišta odražavaju širu raspravu o strategiji prema Rusiji: dok kritičari poput Ponomarenka smatraju da isključivo snažniji vojni pritisak i odlučniji stav Zapada mogu primorati Moskvu na povlačenje, diplomatski akteri nastoje da pronađu pregovarački okvir koji bi doveo do prekida vatre uz očuvanje suvereniteta Ukrajine i bezbednosnih garancija za Evropu.
