Izraelski izbori od 27. oktobra 2026. nisu doneli većinu nijednom političkom bloku, ali su prvi put posle skoro četiri godine otvorili realnu mogućnost promene vlasti. Za analizu nacionalne bezbednosti ključno je razlikovati dve ravni, promenu političkog i institucionalnog okvira, koja je velika, i promenu strateške doktrine, koja je, prema svemu što je javno poznato, znatno manja. Posle 7. oktobra 2023. u izraelskom društvu postoji široki konsenzus o osnovnim bezbednosnim prioritetima, pa će svaka vlada naslediti isti strateški zadatak: Iran, Hezbolah, Gaza i Zapadna obala. Promeniti se mogu način vođenja, odnos sa saveznicima i institucionalna kontrola nad bezbednosnim aparatom.
Piše Darko Obradović
Izlaznost na izborima u Jevrejskoj državi je iznosila 77,9 odsto, najviše od 1999. godine dok je 1988.godine iznosila 80%,. Likud je ostao najveća pojedinačna lista sa 27 mandata, ispred Jašara Gadija Ajzenkota sa 21 i zajedničke liste Be-Jahad Naftalija Beneta i Jaira Lapida sa 12. Slede Zajednička lista 11 mandata, Demokrate Jaira Golana i Ra'am po 8, Jisrael Beiteinu Avigdora Libermana, Ujedinjeni judaizam Tore i Ocma Jehudit po 7 te Šas i Religiozni cionizam po 6. Netanjahuov blok ima 53 mandata, blok promene 48, a dve arapske liste zajedno 19. Prag od 61 mandata, dakle, ne dostiže nijedan blok samostalno.
Predsednik Hercog je mandat za sastavljanje vlade poverio Ajzenkotu, uz preporuke 67 poslanika. Mandat ističe 6. decembra i može se produžiti za najviše 14 dana. Na konstitutivnoj sednici 10. novembra Netanjahu je ostao v. d. premijera, a blok promene je istog dana postigao dogovor o kandidatima za ključne parlamentarne funkcije: Matan Kahana za predsednika Kneseta, Avigdor Liberman za predsednika Odbora za spoljne poslove i odbranu, Liran Avisar Ben-Horin za predsednicu Odbora za finansije i Roj Folkman za predsednika Odbora za aranžmane. Ajzenkot je predao i potpise za smenu dosadašnjeg predsednika Kneseta Amira Ohane, a blok je podneo predloge zakona o državnoj komisiji za ispitivanje 7. oktobra, ograničenju mandata premijera i ukidanju zakona iz paketa pravosudne reforme. Na otvaranju je Zajednička lista napustila salu tokom himne, dok je Ra'am Mansura Abasa ostao da stoji. Takav izlazak je ustaljena praksa arapskih poslanika na otvaranju Kneseta još od 2013. Netanjahu je u govoru pozvao na vladu jedinstva, ali je arapske poslanike optužio da teže uništenju jevrejske države, što je Jašar ocenio kao razlog za prekid zakazanih pregovora sa Likudom. Ajzenkot je govor ocenio kao zlonameran i sračunat na razdor, a njegova stranka je otkazala pregovore sa Likudom koji su bili zakazani. Ako je jedina alternativa Ajzenkotovoj vladi vlada jedinstva, a taj put je sada zatvoren, ostaju mu manjinska vlada uz glas Ra’ama ili koalicija sa ultraortodoksnim strankama.
Gadi Ajzenkot rođen je 19. maja 1960. u Tiberijadi, kao drugo od četvoro dece u porodici jevrejskih doseljenika iz Maroka, a odrastao je u Ejlatu. Ako postane premijer, biće, prema pisanju magazina Time, prvi premijer mizrahijskog porekla. Veći deo profesionalnog života proveo je u vojsci, četiri decenije, od čega je većinu u brigadi Golani, kojom je komandovao 1997–1998. Bio je vojni sekretar premijera Ehuda Baraka, komandovao je Divizijom Judeja i Samarija, Direktoratom za operacije i Severnom komandom, a potom je bio zamenik načelnika Generalpštaba.
b
Na čelo Generalpštaba došao je u februaru 2015. na predlog Netanjahua i tadašnjeg ministra odbrane Mošea Ja'alona, a dužnost je predao u januaru 2019. U tom periodu su mu pripisani plan „Gideon”, višegodišnji program jačanja kopnenih snaga koji je uključio i formiranje Sajber komande, te takozvana doktrina Dahije, koja predviđa nesrazmerno snažan udar na infrastrukturu protivnika. Za službu je 2016. dobio američko odlikovanje Legion of Merit. Posle penzije bio je saradnik Vašingtonskog instituta za bliskoistočnu politiku.
U politiku je ušao 2022. u okviru liste Nacionalno jedinstvo Beni Ganca, a posle 7. oktobra 2023. ušao je u ratni kabinet. Iz vlade je istupio 9. juna 2024, a iz Kneseta 2025, kada je osnovao sopstvenu stranku Jašar, pozicioniranu kao bezbednosno orijentisana alternativa centra i desnog centra. Njegovi saradnici iz tog perioda, među njima Matan Kahana, danas su u rukovodećem jezgru bloka koji pokušava da sastavi vladu.
Ajzenkot ima petoro dece i živi u Herclijiji. Njegov sin Gal Meir Ajzenkot, najmlađi od petoro dece, poginuo je 7. decembra 2023. u severnom delu Gaze, u 25. godini. Služio je kao rezervista i borac 699. bataljona 551. rezervne brigade, a ranije kao bolničar u elišnoj jedinici Maglan. Poginuo je kada je eksplodirala bomba u oknu tunela kod izbeglički kamp Jabalija, u operaciji u kojoj su se tražila tela otetih građana Izraela. Ajzenkot je u tom trenutku bio član ratnog kabineta. Dan kasnije poginuo je njegov sestrić Maor Koen Ajzenkot (19), član 12. bataljona brigade Golani, u Han Junisu, a u novembru 2024. poginuo je i kapetan Jogev Pazi, takođe njegov sestrić. Za proces odlučivanja o ratu to nije samo lična biografska činjenica. Ajzenkot je jedan od retkih političkih aktera čiji je porodični gubitak istovremeno i svedočanstvo o ceni vojnih odluka koje je sam donosio. Posle toga je javno tražio državnu komisiju za ispitivanje 7. oktobra i osudio zakon o izbegavanju vojne obaveze, a upravo ta pitanja, zajedno sa reformom regrutacije, čine okosnicu njegovog programa.
Na terenu nacionalne bezbednosti i aktivnog pristupa eliminaciji izvora ugrožavanja iz bezbednosnog okruženja otvara se nekoliko zaključaka. Prvi i najvažniji zaključak jeste da promena vlasti ne podrazumeva zaokret u bezbednosnoj doktrini. Prema analizama američkih istraživačkih centara, Ajzenkot bi u Libanu i Gazi nastavio većinu Netanjahuovih politika, uz pokušaj veće saradnje sa američkim mirovnim inicijativama. Isto važi za Siriju: on je nagovestio da bi zadržao bezbednosnu zonu koju je Izrael uspostavio posle pada Asadovog režima u decembru 2024, iako Vašington podstiče trajne bezbednosne aranžmane sa Damaskom. Iran i njegove saveznike on, kao i većina izraelske javnosti, vidi kao egzistencijalnu pretnju koja se po potrebi rešava vojno, ali ga procene ne vide kao nekoga ko bi podsticao Trampa na obnavljanje neprijateljstava. Prema jednoj proceni, on bi prednost davao gušenju takozvanih zlonamernih sposobnosti Irana, a ne obaranju režima, uz otvorenost prema američkom diplomatskom rešenju nuklearnog pitanja.
Ajzenkot je upozorio da je opasno da v. d. premijer bez većine, koji je izgubio poverenje javnosti, i dalje upravlja bezbednosnim sistemom i organima gonjenja. Zato blok promene prioritet daje preuzimanju parlamentarnih poluga, od izbora predsednika Kneseta do sastava odbora. Blok za promene zahteva Predlog zakona o državnoj komisiji za ispitivanje propusta koji su doveli do napada Hamasa jedan je od prvih koraka bloka, a prema anketi Izraelskog instituta za demokratiju 71 odsto Jevreja u Izraelu podržava takvu komisiju. Takođe, otvoriće se veoma osetljiva i značajna tema koja dotiče izraelsko društvo. Reforma regrutacije, odnosno pitanje službe ultraortodoksnih Jevreja, direktno je pitanje broja boraca i opterećenosti rezervista. Ajzenkot i Golan insistiraju na jednakoj obavezi služenja, dok je Liberman spreman na kompromis, što će biti jedna od glavnih teškoća u koalicionim pregovorima. Do formiranja vlade Izrael ostaje u ratnom okruženju, a spor o legitimitetu v. d. premijera može da utiče i na rad bezbednosnog sistema. Analitičari američkog Karnegijevog fonda upozoravaju i da bi Netanjahu iskoristio položaj da utiče na koalicione pregovore, uključujući moguću eskalaciju prema Iranu. Ova procena je spekulativna i treba je tretirati kao scenario proistekao iz pretpostavljenog modela, a ne kao činjenicu.
Američki kontekst je za Ajzenkota istovremeno prednost i rizik. Kao bivši načelnik Generalpštaba, odlikovan američkim Legion of Merit i nekadašnji saradnik Vašingtonskog instituta, u Vašingtonu ga poznaje i uvažava vojni establišment. Ali predsednik Tramp je pred kraj kampanje javno podržao Netanjahua, a prema analizi Karnegijevog fonda, Tramp je do sada sarađivao isključivo s njim, tako da je Ajzenkot za njega relativno nepoznat činilac.
Sam Ajzenkot tvrdi da Netanjahu „ne može da poboljša” odnose sa SAD i predlaže postepeno smanjenje zavisnosti od američke vojne pomoći u narednih pet do deset godina. Okvir Trampovog plana od 20 tačaka za Gazu, koji predviđa tehnokratsku palestinsku upravu i uslovni put ka državnosti, on javno podržava. Zabrinut je i zbog opadanja podrške među mlađim Amerikancima, na univerzitetima i u američkoj jevrejskoj zajednici. Prema istom izvoru, eventualna demokratska većina u Kongresu posle američkih poluizbora mogla bi da traži smanjenje vojne pomoći Izraelu, bez obzira na to ko vodi vladu. Prema Evropi bi Ajzenkot vodio pragmatičniju politiku nego Netanjahu. Naglasak je na obnavljanju odnosa sa Francuskom, Velikom Britanijom, Nemačkom i Italijom, uz učešće Francuske u libanskim aranžmanima. Izričit stav o Evropskoj uniji kao instituciji nije dokumentovanali možemo dati procenu zasnovanu na bilateralnim prioritetima, a ne kao formulisanu politiku. Očekiano je da će Ajzenkot uticati na poboljšanje odnosa sa Egiptom, Jordanom, Ujedinjenim Arapskim Emiratima i drugim zalivskim državama. Pitanje odnosa sa Saudijskom Arabijom u doglednoj budućnosti biće van realnog opsega pozitivnog ishoda. Ključna tačka je razmimoilaženje pogleda na karakter i prirodu anti-terorističkih operacija Izraela u Gazi. Istovremeno pretnja koju predstavlja Iran zahtevaće formiranje formalnih ili neformalnih veza sa arapskim svetom radi suzbijanja iranskog uticaja. Granica tog pristupa je jasna. Tokom kampanje on je izjavio da „neće biti palestinske države”, što je, prema analitičarima, onemogućilo bilo kakav veliki sporazum po modelu saudijske normalizacije u zamenu za nepovratne korake ka palestinskoj nezavisnosti. Jordan i Egipat mogli bi da vide korist od mekšeg pristupa Zapadnoj obali i obuzdavanja nasilja doseljenika, ali ni to ne rešava njihove osnovne zamerke. Od Egipta se, prema istoj analizi, ne očekuje da prestane da se protivi izraelskoj politici u Gazi i na Zapadnoj obali bez obzira na to ko vodi vladu.
Ajzenkot nema javno formulisan program prema Rusiji, a u javno dostupnim izvorima nisu dokumentovani ni njegovi stavovi o ruskoj agresiji na Ukrajinu. Izrael od 2022. održava oprezan, formalno neutralan stav i nije isporučivao oružje Ukrajini uprkos zahtevima Kijeva, a to se objašnjava potrebom da se zadrže kanal deekskalacije sa Moskvom zbog ruskog prisustva u Siriji. Istovremeno, kritičari ukazuju na jačanje vojne saradnje Rusije i Irana i pitaju kakvu je bezbednosnu korist Izrael zaista imao od uzdržavanja. U Ajzenkotovom bloku postoje različite polaznice: Lapid je javno osudio rusku invaziju, dok je Liberman rođen u Sovjetskom Savezu. Procena je da bi vlada pod Ajzenkotom, zbog bezbednosnih prioriteta u Siriji i Iranu, zadržala oprezan stav, uz moguće blago približavanje evropskim partnerima, ali bi sveobuhvatan vojni paket za Ukrajinu bio iznenađenje.
Ajzenkotov dosadašnji pristup Libanu odlikuje oprez u pogledu otvaranja novih frontova, ali ne i odricanje od sile. Od početka rata zastupao je tezu da Izrael prvo mora da koncentriše snage na poraz Hamasa i da ne otvara drugi front prema Hezbolahu, te se protivio preventivnoj ofanzivi. Danas podržava bezbednosnu zonu u južnom Libanu i traži jače američko i francusko angažovanje, uključujući povratak Francuske i američke savetnike uz libansku vojsku, kako bi se Bejrut primorao da se suoči s Hezbolahom. U isto vreme je, kao autor doktrine Dahije, zastupao slobodu delovanja u Libanu, uključujući južna predgrađa Bejruta. U junu je kritikovao Netanjahua zbog toga što je prihvatio Trampov zahtev da se borbe ograniče na jug zemlje. Karnegijev fond smatra da bi mogao da prihvati manju okupiranu zonu od one koju želi Netanjahu, ali da ne nudi alternativni pristup. Zaključak je da će izraelska libanska politika ostati u suštini ista, jer obojica glavnih kandidata prihvataju vojna sredstva protiv Hezbolaha, a trenutno povlačenje snaga iz južnog Libana nije verovatno.
Po pitanju Palestinske države nije na stolu ni kao hipotetička mogućnost koja bi se razmatrala. Istovremeno nova vlada će insistirati na potpunom bezbednosnom prisustvu u Gazi, i trajnoj bezbednosnoj kontroli između Jordana I Sredozemnog mora. General u ulozi političara obećava da će stati u kraj vlasti Hamasa u Gazi u roku od 18 meseci, diplomatskim ili vojnim putem manje je važno. Ovaj potez Ajzenkot vidi kao korak ka stvaranju uslova za okvir Trampovog plana sa tehnokratskom palestinskom upravom.
Izraelska promena vlasti još nije svršena. Ajzenkot ima mandat i preporuke 67 poslanika, ali tek treba da obezbedi koalicionu većinu. Prema računu autora, vlada bez Ra'ama pada ako se sve arapske liste uzdrže (48 prema 53), dok glas Ra'ama uz uzdržanu Zajedničku listu daje 56 prema 53. Liberman javno odbacuje manjinsku vladu, a mediji navode da bi Ujedinjeni judaizam Tore razmatrao podršku manjinskoj vladi, pa je pitanje regrutacije ključna razmena. Do isteka mandata 6. decembra (uz mogućih 14 dana produžetka) ostaje i opcija vlade jedinstva sa Likudom, koju je Netanjahu ponudio, a Jašar odbacio posle njegovog govora u Knesetu.
Za nacionalnu bezbednost iz svega proizlaze tri zaključka. Prvo, kontinuitet u Libanu, Gazi, Siriji i prema Iranu verovatniji je od zaokreta, jer je bezbednosni konsenzus posle 7. oktobra širok. Drugo, najveća promena bi bila u upravljanju: parlamentarna kontrola, odgovornost za 7. oktobar, regrutacija i odnos prema doseljenicima. Treće, spoljna politika bi se pomerila ka pragmatičnijem odnosu sa Evropom i arapskim državama, uz neizvestan odnos sa Trampovom administracijom.
Autor: Darko Obradović
