Izjava američkog državnog sekretara Marka Rubija u kojoj rukovodstvo u Teheranu označava kao „fanatične sveštenike“ (lunatic clerics) i insistira da im se po svaku cenu onemogući razvoj nuklearnog naoružanja predstavlja retoričko i strategijsko utvrđivanje tvrdolinijske doktrine Vašingtona prema Iranu.
Ukazivanjem na brutalnu unutrašnju represiju i hiljade stradalih sopstvenih građana, američka diplomatija nastoji da ubedi međunarodnu javnost da režim sa ideološki radikalnim i „apokaliptičnim“ pogledom na svet ne deluje u okvirima ključnih pretpostavki racionalnog odvraćanja. U toj računici, nuklearni Iran ne bi predstavljao samo lokalnu pretnju za Izrael i zalivske monarhije, već nepredvidiv egzistencijalni rizik sa potencijalom da izazove širu regionalnu i globalnu katastrofu.
Pored ideološko-bezbednosne dimenzije, Rubio svesno uvezuje pitanje nuklearnog naoružavanja Teherana sa svakodnevnim ekonomskim interesima zapadnih potrošača, pre svega kroz uticaj na cene goriva i stabilnost globalnog energetskog tržišta. Argumentujući da bi cene naftnih derivata bile nesrazmerno više ukoliko bi Iran sa nuklearnim kapacitetima uspostavio potpunu kontrolu nad Ormuskim tesnacem — ključnom morskom arterijom kroz koju prolazi petina svetske nafte — Vašington pokušava da objasni troškove rata i pritisak na cene derivata domaćoj javnosti. Projekcijom scenarija u kom nuklearno naoružani režim koristi energetsku ucenu bez straha od zapadne vojne reakcije, Bela kuća pravda upotrebu agresivnih sankcija i vojne moći kao neophodnu cenu u poređenju sa potencijalnim globalnim ekonomskim slomom.
Ovakav pristup direktno se nadovezuje na nedavno usvojeni Lindsey O. Graham Act, koji sinhronizovano cilja i rusku i iransku energetsku i finansijsku infrastrukturu. Povezivanjem bezbednosnog odvraćanja sa zaštitom morskih trgovačkih puteva i kontrolom inflacije, administracija u Vašingtonu nastoji da formira širi međunarodni konsenzus pred predstojeće diplomatske susrete na Generalnoj skupštini UN. Pritisak na Teheran time prestaje da bude isključivo Bliskoistočno pitanje i pretvara se u centralni stub američke strategije očuvanja globalne energetske bezbednosti i onemogućavanja osovine Teheran–Moskva da iskoristi energetske šokove kao primarni instrument geopolitičkog pritiska na Zapad.
