Nervoza u kuloarima Kremlja dostigla je tačku u kojoj se realna geopolitika zamenjuje otvorenom paranojom i zveckanjem oružjem. Najnovije izjave predsednika Državne dume Vjačeslava Volodina, koji je Japanu otvoreno zapretio nuklearnim potencijalom zbog Kurilskih ostrva, jasno pokazuju da je Moskva potpuno izgubila kompas. Dok se posledice dugotrajnih sukoba na Zapadu nagomilavaju, ruski politički vrh paniku prikriva otvaranjem novih verbalnih frontova na Istoku, gde u svakom susedu vidi potencijalnog neprijatelja.
Pozivanje na militarističku prošlost Japana i podsećanje na nuklearni arsenal ne odaju utisak snage, već duboke diplomatske izolacije. Analitičari upozoravaju da je ovakav nastup simptom režima koji više nema šta da ponudi za pregovaračkim stolom, pa u nedostatku argumenata poseže za ucenom uništenja. Umesto da gradi stabilnost na svojim granicama, Moskva svesno gura i one susede sa kojima je imala kakav-takav dijalog u čvršći zagrljaj zapadnih i regionalnih bezbednosnih saveza.
Međutim, u regionalnim diplomatskim krugovima sve je prisutniji strah da se ruski pritisak neće zaustaviti na Tokiju. Agresivna retorika o „narušavanju teritorijalnog integriteta” i reviziji istorije sve češće izbija u prvi plan i u odnosima sa Centralnom i Istočnom Azijom. Kazahstan, koji godinama vodi balansiranu spoljnu politiku i odlučno odbija da bude puki pešak Moskve, već se nalazi pod stalnim rafalom ruskih prodržavnih medija i radikalnih poslanika. Slična sudbina smeši se i Mongoliji, koja očajnički pokušava da zadrži neutralnost priklještena između Rusije i Kine.
Pitanje je trenutka kada će se ostrašćeni narativ iz Dume zvanično preliti na Astanu i Ulan Bator pod izgovorom „zaštite ruskih interesa”. Stvaranje prstena neprijateljstava duž celokupne granice svedoči o potpunoj nesposobnosti Kremlja da sagleda sopstvenu poziciju. Dok ruska elita nuklearnim ultimatumima pokušava da prikrije unutrašnju nestabilnost, njeni susedi ubrzano traže nova odbrambena i ekonomska partnerstva, ostavljajući Moskvu zarobljenu u agresivnoj izolaciji i konfliktima koje više ne može da kontroliše.
Međutim, u regionalnim diplomatskim krugovima sve je prisutniji strah da se ruski pritisak neće zaustaviti na Tokiju. Agresivna retorika o „narušavanju teritorijalnog integriteta” i reviziji istorije sve češće izbija u prvi plan i u odnosima sa Centralnom i Istočnom Azijom. Kazahstan, koji godinama vodi balansiranu spoljnu politiku i odlučno odbija da bude puki pešak Moskve, već se nalazi pod stalnim rafalom ruskih prodržavnih medija i radikalnih poslanika. Slična sudbina smeši se i Mongoliji, koja očajnički pokušava da zadrži neutralnost priklještena između Rusije i Kine.
Pitanje je trenutka kada će se ostrašćeni narativ iz Dume zvanično preliti na Astanu i Ulan Bator pod izgovorom „zaštite ruskih interesa”. Stvaranje prstena neprijateljstava duž celokupne granice svedoči o potpunoj nesposobnosti Kremlja da sagleda sopstvenu poziciju. Dok ruska elita nuklearnim ultimatumima pokušava da prikrije unutrašnju nestabilnost, njeni susedi ubrzano traže nova odbrambena i ekonomska partnerstva, ostavljajući Moskvu zarobljenu u agresivnoj izolaciji i konfliktima koje više ne može da kontroliše.
Autor: D.B.
