Esej novinarke Jakju Vang objavljen u časopisu ForeignPolicy otvara jedno od najosjetljivijih pitanja savremenog kineskog društva: zbog čega visokoobrazovana i ekonomski obezbeđena elita sve češće donosi odluku da napusti Kinu?
Prema njenoj analizi, prelomna tačka za mnoge građane retko leži isključivo u visokoj politici. Daleko češće, to je svakodnevna društvena ravnodušnost i odsustvo bazične ljudske solidarnosti — poput situacija u kojima čovek doživi napad na autobuskoj stanici u Pekingu, a prolaznici sistematski ignorišu njegovu potrebu za pomoći, dok roditelji savetuju decu da se „gledaju svoja posla”.
Kinezi decenijama žive pod uticajem takozvanih pengci prevara (lažiranja nesreća radi iznude novca), ali i sudskih presuda koje su u prošlosti kažnjavale dobronamerne građane koji su pokušali da pomognu povređenima. U kombinaciji sa politikom Komunističke partije Kine (KPK), koja svaku nezavisnu građansku inicijativu ili organizaciju civilnog društva posmatra kao potencijalnu bezbednosnu pretnju, u društvu je ukorenjen strah da pružanje pomoći strancu može imati ozbiljne finansijske ili pravne posledice.
Uprkos zvaničnim državnim kampanjama koje propagiraju takozvanu „pozitivnu energiju” i prisustvu najgušće mreže nadzornih kamera na svetu, državni aparat ne uspeva da stvori međuizvorno poverenje među građanima. Iako sistem kineskim urbanim sredinama isporučuje visoku tehnološku efikasnost, infrastrukturu i brze vozove, on ne uspeva da stvori osećaj zajedništva i bezbednosti u kojem pojedinac veruje da će mu komšija ili prolaznik priskočiti u pomoć u trenutku nevolje.
Upravo zbog toga koncept runxue (kineski neologizam za „nauku o bekstvu” ili strategije odlaska iz zemlje) nastavlja da bude izuzetno popularan među kineskom srednjom i višom klasom. Analiza zaključuje da vrhunska infrastruktura i tehnološki napredak nisu dovoljni za ostanak u društvu u kojem se svakodnevni javni prostor doživljava kao sistemski hladan i otuđen.
