Darko Obradović, programski direktor Centra za stratešku analizu, objavio je novi autorski tekst koji prenosimo u celosti.
Pravljenjem spiskova neprijatelja Rusija prihvata gubitničku kulturu. Sastavljanje spiskova neprijateljskih država ne predstavlja ništa drugo do priznanje kapitulacije i sopstvenog spoljnopolitičkog kraha.
Umesto da se bavi stvaranjem prijatelja, partnera i konstruktivnih sagovornika, Rusija je odabrala potpunu konfrontaciju. Rezultat takvog pristupa je očigledan gubitak uticaja u Centralnoj Aziji, Kavkazu, Severnoj Africi, Južnoj Americi i na Zapadnom Balkanu. Lista neprijateljskih država je priznanje poraza ruske diplomatije, koja nije uspela da ubedi većinu svetske javnosti u opravdanost svog agresivnog rata. Kada se govori o neprijateljskim državama, ta ruska lista nije neformalna niti proizvod ostrašćenih propagandista, već predstavlja zvaničnu državnu politiku Rusije, uspostavljenu odlukom ruske vlade broj 430-r od 5. marta 2022. godine.
Dakle, tada je država čija je ekonomija veličine okoline metroa u Njujorku odlučila da za neprijatelje proglasi države čija ekonomija čini 60% svetskog bruto domaćeg proizvoda. Ova državna praksa u Rusiji prvi put je započeta u maju 2021. godine, kada su na listi bile SAD i Češka Republika, da bi od marta 2022. godine na listi bile SAD, Kanada, EU, ali i Japan, Južna Koreja, Singapur, Mikronezija, Tajvan, Crna Gora, Severna Makedonija, Knjaževina Andora i Lihtenštajn, Monako, pa i San Marino, i tako dalje. To je potpuno apsurdan postupak države koja se donedavno promovisala kao predvodnik nekog novog multipolarnog sveta, dok u realnosti svi ruski susedi takav ruski svet odbacuju.
Ovakvi spiskovi uopšte nisu čudna pojava za ekstremne i militantne državne formate, jer se oni uvek bave neprijateljima umesto stvaranjem prijatelja i partnera. Posebno je zabrinjavajuće kako se Rusija odnosi prema onima koje smatra prijateljima. Od Bašara al Asada, preko Madura i Hamneija, svi su pretrpeli strateško iznenađenje. I pre agresije na Ukrajinu Rusija nije bila u stanju da ispuni osnovne obaveze prema svojim partnerima, naročito one koje se tiču bezbednosti i odbrane, o čemu svedoči egzodus Jermena iz Gorskog Karabaha.
Sastavljanje ruskih spiskova neprijatelja ne proizvodi nikakvo pravno, ekonomsko ni bezbednosno dejstvo izvan Rusije dok u Rusiji ovo služi kao legalizacija otimanja imovine zapadnim kompanijama i isplata dugova u bezvrednim rubljama. Svi sa te liste znaju da je Rusija pretnja i ne žele da sarađuju sa njom dok ne promeni svoj pristup međunarodnim odnosima. I bez tog spiska vlada saglasje na evropskom kontinentu da je Rusija trajna, dugoročna i realna pretnja. Posledica svega je isključenje Rusije iz međunarodne i evropske ekonomije, tehnološka izolacija i pojačan kontraobaveštajni rad prema njenim ambasadama i kompanijama.
Spisak neprijatelja predstavlja direktnu negaciju Povelje UN, u čijem saglasju, prema članu 51, Ukrajina dobija međunarodnu pomoć kao žrtva agresije. Ovakvi spiskovi, koje sada izdaju ruska propagandna glasila, predstavljaju bitnu razliku u odnosu na raniji period. Očigledno je da pojedini krugovi moći okupljeni oko Kremlja shvataju da nemaju kondicije da ovaj rat još dugo vode i da već sada rizikuju rascepljivanje ruske društvene strukture, koja može skliznuti ka anarhiji.
Posebno deluje iracionalno što je Rusija na spisak neprijateljskih zemalja stavila države sa većinskim pravoslavnim stanovništvom, izuzev Srbije. Ovo pokazuje da pravoslavlje za Rusiju nikada nije bilo duhovno jedinstvo, već mehanizam za ostvarivanje uticaja. Istovremeno se potvrđuje da je Rusija u sukobu sa skoro svim pravoslavnim narodima, od kojih su najbrojniji Ukrajinci, izuzev Belorusa i Srba. Iako formalno Srbija nije na listi neprijateljskih država - a šta bi to promenilo - trpi posledice ruskog neprijateljskog ponašanja kroz kratkoročne gasne aranžmane, nerešen status NIS-a i moratorijum na izvoz vojne opreme, a sve skopčano sa tajnim operacijama koje provodi na našoj teritoriji.
Sve ove tri tačke direktno ugrožavaju nacionalnu bezbednost i radna mesta u Srbiji, sa čim zajedljivo sastavljeni spisak neprijatelja nema nikakve formalne veze. Kada se argument „širenja“ NATO-a uzima kao osnova za neprijateljstvo, zaboravlja se da su sve članice NATO-a suverene države koje su od Rusije pobegle pod taj bezbednosni gromobran. Deluje licemerno kada duboko militantna država, na čijim se medijima poziva na bombardovanje Berlina, Londona, Vašingtona i drugih gradova, optužuje druge za militarizaciju i ratne planove. Spiskovi neprijateljskih država su jeftin propagandni trik koji ne proizvodi nikakvo dejstvo, ali ide u prilog bezbednosnim parametrima na osnovu kojih se proteruju ruske diplomate zbog ilegalnih aktivnosti.
