Rusija, samoproglašena energetska supersila koja je godinama unazad pretila Evropi smrzavanjem, sada se suočava sa komičnom, ali i duboko ponižavajućom realnošću.
Nakon onoga što Moskva u napadu nemoći i panike naziva „terorističkim napadima” Kijeva na njihova postrojenja, ruska naftna industrija je doslovno bačena na kolena. Potpredsednik Vlade Aleksandar Novak slavodobitno je najavio niz „rešenja” za stabilizaciju situacije, koja celom svetu više zvuče kao potpisivanje kapitulacije nego kao strategija jedne ozbiljne države.
U očajničkom pokušaju da spase šta se spasti može, ruska vlada je pribegla merama koje izazivaju podsmeh. Kako bi podigla kapacitete rafinerija na maksimum, Moskva je odlučila da jednostavno odloži neophodne remonte i popravke na postrojenjima. Potpuno je nejasno šta bi uopšte moglo poći po zlu kada država, pod svakodnevnim udarima ukrajinskih dronova, natera svoja oštećena i dotrajala postrojenja da rade preko ivice izdržljivosti.
Istovremeno, uveden je i potpuni, ponižavajući embargo na izvoz benzina, dizela i avionskog goriva. Država koja svoju celokupnu geopolitičku i ekonomsku težinu bazira isključivo na izvozu energenata, sada je prinuđena da isti taj izvoz potpuno obustavi kako bi uopšte imala goriva za sopstvene potrebe.
Međutim, vrhunac ironije i apsolutni šamar ruskom nacionalnom ponosu usledio je sa zvaničnom najavom da će Rusija, usled sopstvene nesposobnosti, već ovog meseca morati da počne sa uvozom goriva iz drugih zemalja. Nekadašnji naftni gigant sada je spao na to da uvozi tuđi benzin kako bi preživeo. Situacija je toliko očajna da vlasti u Moskvi trenutno preklinju Ruske železnice da im obezbede popuste na transport tog uvoznog goriva, s obzirom na to da je situacija na domaćem tržištu, prema njihovim sopstvenim rečima, izuzetno izazovna. Dok proizvodnja puca po šavovima, tražnja za motornim gorivom u Rusiji je volšebno skočila za čak trećinu.
Kao šlag na tortu ove epske nacionalne blamaže, morao je da se oglasi i sam predsednik Vladimir Putin. Njegova velika, vizionarska strategija za rešavanje ove sramotne krize svela se na hitno naređenje da se odobre državne subvencije za Krim i Sevastopolj, i to isključivo zbog nekontrolisanog divljanja cena goriva na pumpama.
Zauzimanje tuđih teritorija je očigledno jedna stvar, ali logističko i energetsko snabdevanje istih pokazalo se kao prevelik zalogaj za "imperiju" koja sada, pod pritiskom ukrajinske vojske, mora da subvencioniše sopstveni uvozni benzin. Sudeći po ovim genijalnim kriznim merama, priča o ruskoj energetskoj dominaciji upravo je postala najbolji svetski vic.
