Prof. ddr. Milan Krajnc psiholog sistemskih rizika i kriznog odlučivanja, specijalista za otkrivanje bezbednosnih rizika i profilisanje www.milnakrajnc.rs, objavio je novi autorski tekst koji prenosimo u celosti.
Poslednjih godina svet svedoči zanimljivom političkom fenomenu. U mnogim državama jačaju stranke i pokreti koje mediji često nazivaju desnim ili konzervativnim. Jedni u tome vide opasnost, drugi nadu. Međutim, iz ugla psihologije postavlja se jedno mnogo važnije pitanje: zašto se to događa? Pre nego što odgovorimo na to pitanje, važno je razumeti jednu stvar. Psihologija nije ni leva ni desna. Psihologija ne pripada nijednoj političkoj opciji. Njen zadatak nije da bira strane, već da razume ljudsko ponašanje.
Ljudi ne glasaju samo za programe. Ljudi glasaju za osećaj koji im određena politika pruža. Kada analiziramo istoriju, vidimo da se političke preferencije menjaju zajedno sa psihološkim stanjem društva. U periodima stabilnosti ljudi više razmišljaju o slobodi, različitostima, individualnim pravima i ličnom razvoju. U periodima nesigurnosti prioriteti se menjaju. Tada ljudi počinju da traže sigurnost, red, predvidljivost i zaštitu. To nije pitanje ideologije. To je pitanje ljudske prirode.
Ako roditelj ne zna da li će sutra moći da prehrani porodicu, ako građanin oseća da država gubi kontrolu nad granicama, ekonomijom ili bezbednošću, njegov mozak automatski prelazi u režim zaštite. U takvom stanju ljudi ne traže eksperimente. Traže stabilnost. Zbog toga danas u mnogim državama raste podrška političkim opcijama koje naglašavaju nacionalni identitet, sigurnost, red i snažne institucije. To ne znači da su ljudi postali manje demokratski. To znači da su njihove psihološke potrebe postale drugačije. Maslovljeva hijerarhija potreba to objašnjava veoma jednostavno. Dok su osnovne potrebe ugrožene, čovek teško može razmišljati o višim idealima. Prvo traži sigurnost. Tek nakon toga dolaze sloboda, kreativnost i samorealizacija. Upravo zato nije tačno reći da desnica pobeđuje zato što su ljudi postali radikalniji. Mnogo češće pobeđuje zato što je uspela da odgovori na osećaj nesigurnosti koji postoji u društvu. Ali ovde dolazimo do važne zamke. Ni leva ni desna politika same po sebi nisu rešenje. Ako levica izgubi kontakt sa stvarnim brigama građana, ljudi će se okrenuti drugoj strani. Ako desnica izgubi sposobnost da društvu ponudi razvoj i perspektivu, ljudi će ponovo tražiti alternativu.
Psihologija nas uči da nijedno društvo ne može dugoročno funkcionisati samo na strahu, ali isto tako ne može funkcionisati ni bez osećaja sigurnosti. Zdrava država mora pronaći ravnotežu između slobode i odgovornosti, između individualnosti i zajedništva, između razvoja i zaštite. Najveća greška savremenih političkih rasprava jeste što pokušavaju da podele ljude na leve i desne, dobre i loše, napredne i nazadne.
Psihologija vidi nešto drugo. Ona vidi ljude koji pokušavaju da zadovolje svoje osnovne potrebe. Vidi građane koji žele sigurnost za svoju porodicu, smisao u svom radu i osećaj da njihova budućnost nije prepuštena slučaju. Zato pitanje nije zašto danas jača desnica. Pravo pitanje glasi: šta je to u društvu stvorilo potrebu za većom sigurnošću? Kada odgovorimo na to pitanje, prestaćemo da govorimo o levici i desnici, a počećemo da govorimo o čoveku. A upravo tu počinje psihologija.
